Preminuo italijanski reditelj Vitorio Tavijani

Čuveni Italijani su prva braća koja su osvojila Zlatnu palmu u Kanu, i to za film „Ja sam bog otac“ („Padre padrone“). Čitavih 35 godina kasnije, obojica već u svojim osamdesetim, ponovo su dospeli u žižu javnosti kada je njihov „Cezar mora umreti“ osvojio Zlatnog medveda u Berlinu.

Dvojica reditelja režirala su više od 20 naslova u periodu od 50 godina. „Ja sam bog otac“ iz 1977. govori o pastiru sa Sardinije koji je uspeva da se obrazuje i postaje slavni naučnik uprkos željama svog dominantnog oca da živi život pastira. Priča je istinita, a braća Tavijani su za nju čuli iz medija, da bi kasnije pročitali autobiografsku knjigu Gavina Lede. „Odmah smo osetili da je to prelepa priča. Spojila nas je ta priča“, izjavila su kasnije braća, koja su u Kanu trijumfovala i sa filmom „Noć zvezda padalica“ za koji su dobili Gran pri. Zanimljivo je da su Zlatnog lava za životno delo u Veneciji poneli još 1986. a da su otada snimili još nekoliko priznatih i nagrađivanih filmova. Među njima je i već pomenuti „Cezar mora umreti“ u kome osuđenici u zatvoru pripremaju [ekspirovu tragediju „Julije Cezar“. Braća su objasnila da im je želja bila da podsete publiku kako je i „zatvorenik, koga čeka teška kazna, čovek“. Njihov poslednji film „Lična stvar“ pojavio se prošle godine. Ovaj naslov potpisuju obojica, iako ga je zbog Vitorijovog zdravstvenog stanja režirao samo Paolo.

Italijanski predsednik Serđo Matarela izjavio je da je Tavijanova smrt „veliki gubitak za italijanski film i kulturu“, te da je cela država u žalosti. Vitorio i Paolo Tavijani rođeni su u mestu San Minijato u Toskani. Njihovi roditelji bili su antifašisti i uticali su na svoje sinove i njihov odnos prema kulturi i socijalnoj pravdi. Na pitanje da li se ikada svađa sa bratom, Vitorio je odgovorio: „Naravno. Ali nikada tokom snimanja filma. Samo kad igramo tenis.“