Odavno, svi histerični, više nemamo ni vremena ni potrebe da razmenjujemo očajanja. Sve je besmisleno, viđati se i ne viđati se, ulagati napore i ne ulagati ih. Naši životi su otrovani. Životi prve, srednje i poslednje Srbije su toliko kontaminirani da više nije važno da li je neko bio nacionalista ili kosmopolita, ubica ili pravednik, da li je bio u DOS-u ili SPS-u, da li je za leve ili desne, ili za one nikakve.

A tako je postalo i u celom svetu.

 Odlaze svi velikani naših života. Tako ih je malo ostalo. Vladimir Stamenković je bio plemenit i depresivan. NJegova rečenica je imala dostojanstvo koje neće biti lako ponovo dostignuti. NJegovo prefinjeno lice je bilo tužno oduvek, iz razloga starih i onih budućih. Bez njega, očekuje nas život u svetu koji će biti manje slobodan, manje prosperitetan i manje miran od onog u kojem smo s njim živeli. Za mene je Vladimir Stamenković bio slobodan čovek. I bio je heroj moje mladosti, prorok i analitičar.

Nije previše verovao rečima, ili možda jeste. 

Jedva smo zajedno utekli s mosta od Miloševićeve strvinarske policije, krili se po ulazima i slušali šćućureni njihova nepodnošljiva groktanja. Zatim bismo se vraćali kući dok su u mraku svetlucali šlemovi vučjeg nakota s mermernih litica.

 Danas ljudi umiru kao da s njima umire čitav svet. Život je još uvek zanimljiv i privlačan, samo zato što nema nikakvog smisla. Silogizmi gorčine koju mi je preneo profesor nekada su me ljutili, sad me brane od ništavila. Učinio me je skeptikom, gotovo pragmatikom, pomogao mi je da se razvijam što bliže vlastitoj naravi.

Poprimio sam, ako jesam, njegove ideje koje su se probijale kroz njegova proturečja i njegove tekstove, do konačnog portreta čoveka čija je jedina preokupacija, čija je fiksna ideja da pokuša da postane slobodan. Samo to, ali sve to. 

Sve je – ne bez smisla, nego bez nužnosti. Čak je i nihilizam dogma. Valjda zato i nismo nihilisti. Svakoga ko pokuša da demaskira život proglase cinikom. Ali zapravo niko nije cinik u životu, ma koliko se takvim predstavljao. Svaka naša depresija je samo stadijum na životnom putu. U osnovi, sve je bez važnosti. Ništa ne postoji drukčije nego površinski, sve je mogućno, sve je drama.