Pripadnost narodu stvar je odluke i stava

Glavni junak Arsenije Martinović je Srbin katolik iz Boke Kotorske koji stupa u službu kneza Pavla Karađorđevića i jedan je od ključnih ljudi u tajnoj operaciji „Krstaš“ čiji je cilj da se od nacista spasu vredna dela iz zbirke Muzeja kneza Pavla. Priča je napisana na tristotinak strana: šeta vas po celoj Evropi, prati uspon fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Svi sastojci za dobar triler su tu, uključujući i fatalne žene. Ono što ga izdvaja od ostalih jeste veština pisca da otvori teme iz naše prošlosti o kojima se malo govori.

* Zašto je glavni junak Arsenije Martinović Srbin katolik iz Boke – o toj temi se inače u nas ne piše mnogo?

– Tom temom manjina i apatridstva se podsvesno bavim u više romana. Možda zato što potičem jednim delom svoje porodice od grčke manjine, možda zato što je to u jednom trenutku bio veoma popularan i čini mi se previše zloupotrebljen diskurs u našem javnom i političkom životu svih ovih godina, pa se ta tema često javlja piscu kao predmet rekonstrukcije, reanalize, sinkretizacije uvek u onom pokušaju da se objasni i da odgovor na pitanje zašto živimo onako kako živimo na ovim prostorima – šta je formula naše tragike ili našeg veselja. Srbi katolici su poput mnogih drugih tema meni mnogo godina unazad interesantni, zato što sam jedno vreme veoma često išao u Boku Kotorsku.

* Mnogo ste istraživali. Na kraju romana objavili ste spisak literature kojom ste se potpomagali…

– Tamo sam nailazio na bokokotorsku književnost, možda već od komada Radmile Vojvodić „Konte Zanović“ od pre dvadesetak godina ta se tema negde vrzma. Takođe, sticajem nekih porodičnih i poslovnih okolnosti dobro poznajem Italiju. Za mene je Molize, odnosno taj deo Apulije, bio otkrivenje. To je jedan mali deo u pobrđu između Barija i samog juga Italije u kome živi zajednica Hrvata i Srba koji su još u srednjem veku pod upravom cara Samuila u nekom političkom dogovoru sa italijanskim knezovima, slično Srbima u Lici, dobili zemlju kako bi branili južne obale Italije od Turaka. Moliški Srbi i Hrvati sačuvali su veliki broj svojih slovenskih i prethrišćanskih običaja. To su inkorporirali u nekakav suživot sa ostalim Italijanima. Taj region je zanimljiv po još jednom kuriozitetu. Naime, odatle često dolaze misice Italije. Tamo žive veoma lepi i visoki ljudi koji govore nekim vrlo čudnim jezikom, oni ga nazivaju naškijenski odnosno sklavonski, oni sebe smatraju sklavonima, odnosno starim Slovenima i ne prave između sebe neku gradaciju ili ograničenje ko je Srbin i ko je Hrvat. Dakle, razlikuju se samo u veroispovesti. Treba napomenuti da je i ta pravoslavna moliška crkva crkva grkokatoličkog reda, mada oni sebe smatraju starovercima. Ta dva momenta su za mene bila presudna da napišem ovu knjigu. Valjda kao i u nekim drugim književnim avanturama to nekako zri u vama, pa se onda pojavi ideja da se to iskoristi.

* Koliko su političke i ratne podele iz devedesetih na ovim prostorima uticale na podele među moliškim Srbima i Hrvatima?

– Interesantno je koliko su zbivanja u njihovim maticama uticala na zbivanja tokom Drugog svetskog rata, kasnije, ako pričamo o devedesetim godinama, nisam naišao na nekakve podele te vrste. Moguće je da su ovi najnoviji ratovi u Jugoslaviji prohujali pored njih. Zanimljiv je međutim bio odnos Musolinija prema manjinama, odnosno uopšte prema Slovenima. On je, verovatno pod prisilom, pravio nekakve dobrovoljačke falange koje su trebalo da se pridruže italijanskoj vojsci. Ono što je ironija jeste da su ti moliški Sloveni poslati u prvu invaziju italijanske vojske u Drugom svetskom ratu na Albaniju. Čak grof Ćano na jednom mestu kaže „Vratićemo Slovene na obalu sa koje nije trebalo ni da dolaze“. Hoću da kažem da je reč o interesantnoj manipulaciji. Mnoge od njih, koji su kao patriote tada smatrali da je Italija njihova domovina i da je to bio pravedan rat, fašistički režim je zloupotrebio kao neku vrstu topovskog mesa. Možda je topovsko meso prejaka reč kada govorimo o načinu na koji je italijanska vojska pod Musolinijem ratovala: teško da su to bili oni ozbiljni sukobi i one ozbiljne ofanzive. Ali, svakako postoje čak dva groblja italijanskih vojnika sa relativno slovenskim prezimenima na albanskoj obali.

* Kako biste definisali potragu za identitetom, pa i sam pojam apatridstva danas u procesu globalizacije?

– Mislim da je to, kao i kada je reč o individualnoj religioznosti, vrlo individualan pojam. Pripadam onim ljudima koji nisu zadovoljni idejom brisanja nacionalnih granica, koji ne pripadaju ideologiji melting pota. Ali, ne iz razloga nekakvog mog posebnog ličnog nacionalnog osvešćenja. Naprotiv, i ja sam kao i većina ljudi na Balkanu mešavina. Dakle, mislim da je i nacija kao i religiozno osećanje stvar individualnog izbora, ali ne nečega što treba zanemariti ili izbaciti iz identifikacionog koda savremenog čoveka. Mislim da ljudi, kao i moj junak u ovoj knjizi, biraju naciju kojoj pripadaju. Želim da verujem da je pripadnost narodu, donekle stvar odluke, stvar stava. Polazim od toga da bi sve u životu trebalo da bude stvar stava, a ne nešto što nasleđujemo, nešto što je kao fatum determinisano, iz čega ne možemo da pobegnemo.

Sečenje grane na kojoj sedimo

– Islanđani su postali hrišćani zato što niko s njima nije hteo da trguje. Oni nisu postali hrišćani iz neke unutrašnje empirijske ili empatijske situacije. Mnogi Srbi su postali katolici naročito u Boki Kotorskoj zbog trgovine. Oni su bili kapetani, pomorci, trebalo je sarađivati u nekim sličnim koordinatnim sistemima. To me nužno navodi na temu, šta god da je to, srpskog naciona ili njegovog nukleusa, koji je tih ljudi rešio da se odrekne. Poražavajuće je kad vidite popise stanovništva u Dubrovniku i Gružu dvadesetih i tridesetih godina, pa ustanovite da se izjašnjavaju kao Srbi koji govore srpskim jezikom, a u koloni vera upisuju katolička. Ta situacija je počela da se menja mnogo pre NDH i tu ljudi su jednostavno pohrvatili sami sebe, trudeći se da se uliju u maticu koja ih neće odbaciti. U tom smislu mislim da je to sa naše srpske strane bila velika nepravda i konačno način na koji smo sekli granu na kojoj sedimo – zaključuje Danasov sagovornik.