Samo on je nedostajao u apokaliptičnoj viziji Beograda na vodi 1Foto: N1

Ta pozicija, kako kaže, predstavlja „u potpunosti negiranje vizure značajnog zdanja Železničke stanice“.

– Postavljanje tako velike strukture ispred glavnog rizalita duže fasade nekadašnje Železničke stanice je direktno negiranje dominantne vizure značajnog objekta. Železnička stanica podignuta 1884. godine nije samo duže od veka bila prvi i najmarkantiji ulaz u Beograd, već je svojim otvaranjem označila i bukvalnu fizičku konekciju Srbije sa Evropom. Uklanjanje sadržaja – saobraćajnog terminala i propileja Beograda, već je izvršeno kao rezultat iste primitivne nasilničke akcije kojom su kriminalci porušili delove Savamale zarad otimanja javnog vlasništva. Kada je sadržaj obesmišljen, onda se i njegov oblik sakriva, a sve će rezultirati nekom od funkcija pranja prljavog kapitala, ili krađe budžeta pod firmom stranih ili partnerskih ulaganja – što je i suština i sadržaj Beograda na vodi – smatra Radovanović.

On skreće pažnju da je zbog promocije spomenika Stefanu Nemanji „nezapaženo prošlo kolateralno uklanjanje spomenika Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine“.

Radovanović podseća da taj spomenik na lokaciji nekadašnjeg parka nije sastavio ni deceniju, ali da ni on kao arhitektonsko rešenje „nije zaslužio veću pažnju, jer je kompilacija uspešnijih spomenika iste tematike iz susedne Hrvatske“.

Mane uklonjenog spomenika sa Savskog trga su, prema Radovanovićevoj oceni, što je njegova materijalizacija „izabrana za neku drugu komunalnu kulturu i organizaciju“. Prema njegovim rečima, u prostoru ovog spomenika je napravljen loš izbor trave, a uz to ona nije nikad zalivana, što je učinilo da ovo memorijalno mesto podseća na „strnjište“.

– Stakleni zid je bio obložen kamencem i erodiran hemijom, bazen prljav. Uz to korodirani metal koji je trebalo da da odličan bojeni i strukturni kontrast high tech i čistoći ostatka, samo je dodao utisak zapuštenosti na đubrištu u koje se uklopio. Šteta. To je već pokazalo odnos koji imamo prema žrtvama i učesnicima sukoba devedesetih. Sada ni tog memorijala nema, a ostaju neukusni nedostojni spomenici na Tašmajdanu, koji dobija izgled seoskog groblja. Žrtava i branilaca iz devedesetih nigde – konstatuje Radovanović.

Komentarišući dimenzije spomenika Stefanu Nemanji i način na koji je oblikovan sagovornik Danasa primećuje da njegov autor ne razume i ne oseća ličnost jednog od najznačajnijih srpskih vladara.

– Preko 23 metra skalamerije u kakofoniji heterogene dekoracije i loše učitanog značenja samo će povećati utisak ispraznosti. Hipertrofirane dimenzije su autoru lepo pružile priliku da se napriča priča koje niti zna, niti oseća, niti razume. Ali on je zanatlija od formata, na našu nesreću bez mere i proporcije. Stefan Nemanja, veliki župan, docnije kanonizovani Sveti Simeon Mirotočivi sad postaje mirakul u cirkusu memorijskog reprogramiranja. On postaje reper buduće tradicije kao međaš povratka u neukusno nakinđurenu prošlost, položajem i argumentacijom poništavajući sav okolni, znakoviti prostor. Samo on je nedostajao u apokaliptičnoj viziji Beograda na vodi koju su inspiratori i tvorci BNV prikazali na maketi poništenja Beograda u loše i nekompletno utegnutoj i otetoj zgradi Beogradske zadruge – kaže Radovanović. Govoreći o tome koliko je važno gde će biti postavljen spomenik Radovanović podseća na primer Meštrovićevog Grgura Ninskog.

– Jedan od ključnih spomenika iz Meštrovićevog ateljea Grgur Ninski je svojevremeno po zamisli autora zaposeo splitski Peristil i potpuno ga degradirao oblikovno, urbanistički i značenjski. Tek pomeranjem na današnju lokaciju izvan i ispred Zlatnih vrata, Grgur se mogao sagledati i sameriti kako dolikuje i njemu i gradu i autoru – podseća Radovanović. Što se tiče izraza i stila spomenika Nemanji on kaže da je o tome izlišno bilo šta reći osim: „Ništa! Nema! Prazno!“

– Praznina ove prevelike skalamerije zvečaće i odjekivati nadaleko. Već njegova pojava dodatno dokumentuje da je Srbija Smaragdni Ozov grad na kraju puta od žute cigle. Jer Veličanstveni Oz je samo šuplja odjekujuća utvara (ovde od bronze) koja budali sa slamom umesto mozga daje diplomu umesto znanja, kukavici bez ponosa orden za nepostojeće junaštvo, a limenom čoveku koji zveči prazninom sat da kuca umesto srca i duše. Joj, Doroti, čukni, matere ti, petama crvenih cipelica da svi brišemo. Makar i u Kanzas – vapi Radovanović.

Vraćajući se na primer Meštrovićevog Grgura i toga koliko je važno da autor ima odnos prema ličnosti za koju se oblikuje spomenik sagovornik Danasa skreće pažnju da je Grgur Ninski prvo bio konkretna ličnost u umu i imaginaciji umetnika, a do to nije slučaj „onome“ što niče na Savskom trgu.

– Meštrović, vajar od formata, voleo je Grgura, doduše, nešto manje nego što je voleo sebe, ali tuđa ljubav i poštovanje su spasili obojicu. Ovde autor ne zna ni Stefana ni Simeona, niti ih konkretno voli i oseća, a sebe, sudeći po ovom delu previše i neopravdano voli i poštuje. Nema ovde spasa izmeštanjem. Ili da izmestimo nalogodavce, pa da se svi spasimo, a Beograd i Srbiju iščupamo iz projektovanog programskog zaboravljanja i resetovanja memorije – smatra Radovanović.

Komentarišući opasku akademika Svetomira Arsića Basare sagovornik Danasa još dodaje:

– Na kraju, pošto je akademik Basara sve one kojima se ne sviđa, ili su protiv ovog i ovakvog spomenika pitao šta imaju od vajarskih dela u svojoj kolekciji, da mu odgovorim: celu istoriju skulpture od Lepenaca, Dupljajskih kolica, preko Crvenokose boginje, Delfijskog kočijaša, Bogorodice Banjske, Gatamelate, Davida, Mojsija, Piete Rondanini, Apolona i Dafne, Vrata pakla, Građana Kalea, Mislioca, Glave Bika, Čoveka koji se naginje, Orfeja, Kršinićevog Tesle, Valdecovog Dositeja, Grgura, Miletića, Sećanja, Velike udovice, Mitrićevog Pesnika, Domanovića, Dolinarovog Aleksandra, Kokinog Kidriča, svih spomenika Vojina Bakića, Grasijevih stubova hrama Svetog Save… Ali ovo podmetnuto i nametnuto, a odbačeno od svih osoba sa integritetom, najpre velikog Žileta koji je podigao kriterijum u Kragujevcu i na Tjentištu, ne primam, kao ni Pavića u kartonskom odelu i lažnoj proporciji u simbiozi sa Alijevim, lažne imitacije Pekića na tuđem mestu, Kirila i Metodija sa stovarišta gotovih i polovnih skulptorskih elemenata, niti skopski panoptikum kiča kome bi ovo nešto jedino bilo blisko – poručuje Dejan Radovanović.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.