Ovo je direktno deo istorije – švajcarski elektronski duo Yello više je svakako od bilo kakvog prostog opisa koji staje u reči, ali da će beogradska publika imati prilike da ih pobliže upozna u najskorijoj budućnosti – stvar je u ovom trenutku van ikakve sumnje. Pre multimedijalni performans sa video projekcijom nego koncert, bio bi verovatno najpravilniji način da se predstavi njihov „Touch Yello“ šou koji očekuje posetioce Belgrade Design Weeka u Velikoj sali beogradskog Doma omladine 27. maja i na kojem će Diter Majer i Boris Blank biti zaista pred nama.
Gospodin Majer ljubazno se tim povodom odazvao molbi da za Danas odgovori na nekoliko pitanja, sve uz neprocenjivo posredovanje zajedničkih beogradskih prijatelja iz Kluba ljubitelja Elektronske i Ambijentalne muzike „Ozon“.
* Budući da je Yello startovao na muzičkoj sceni kasnih sedamdesetih, kada su pank i new wave bili na vrhuncima svojih moći, da li biste rekli da je postojala ikakva veza između vaše predstave o popularnoj muzici i njene uloge koju su new wave bendovi recimo istraživali u to isto doba? Usput, kakva je bila situacija sa muzikom u Švajcarskoj generalno tada i šta se zapravo slušalo na radiju ili uobičajeno stavljalo na gramofon kod kuće barem u vašem slučaju?
– Yello nikad nisu bili deo nikakve muzičke scene. U to vreme u Švajcarskoj su postojali neki novotalasni bendovi kao što su bili Liliput, Nasal Boys, Hertz – ali Yello je bio potpuno drugačiji projekat od ovih grupa: morali smo da razvijemo naš sopstveni stil nekako, samim tim što niko od nas zapravo nije umeo da čita muziku niti da svira ijedan instrument. Uprkos tome, mi smo bili opsednuti idejom kreiranja zvukova. Kući smo sedeli i slušali bendove kao što su Tuxedo Moon, The Residents, Velvet Underground, Kraftwerk, The Normal. Toga nije bilo nigde na programu.
* Jesu li vaše namere u početku bile izvođenje nekakvog umetničkog prevrata i dizanje revolucije ili zapravo samo lično učešće u sveukupnoj muzičkoj sceni sa najboljom mogućom muzikom koju ste po vašem mišljenju imali da ponudite?
– Nikad nismo razmišljali o donošenju umetničkog preokreta, pa čak ni o tome da smo avangardni. Pošto nismo svirali nikakve instrumente, morali smo da izmislimo naš lični metod stvaranja muzike, što je na kraju bio neki rani oblik semplovanja. Krajem sedamdesetih nije bilo digitalnog procesa kojim bi to uradili. Kada sam sreo Borisa Blanka, koristio je analogne magnetofone i „loopove“ ne bi li tako sam kreirao svoj bend. I radio je sve sam zapravo: parče novinskog papira zategnuto preko stola postalo je njegov bubanj, a udarci o veliki balon parčetom drveta postali su njegov bas. Naravno, zvučao je drugačije od bilo koga, ali definitivno naša namera nije bila da budemo jedinstveni ili na neki drugi način specijalni. Mi jednostavno nismo imali drugi izbor nego da budemo originalni, jer smo morali da stvorimo svoj lični zvučni svet.
* Odakle je tačno došla inspiracija da se ode baš u elektronsku muziku?
– Nismo koristili „loopove“ i elektronska sredstva zato što smo imali inspiraciju u nečem drugom. Ne – to je bio jedini način koji smo znali da stvorimo zvuke, muziku i na kraju krajeva pesme. Drugi muzičari su možda svesno ušli u svet elektronike, Yello su prosto upali u njega, jer nismo imali drugi izbor.
* Osećate li da postoji onda nešto kao veza između vaših stvaralačkih napora u tom smislu i onih koji su činili bendovi poput Tuxedo Moon, rani Human League, rani Eurytmics i neki drugi? Da li ste ikada uopšte sreli neke od ovih vaših „saboraca“ u to doba kada ste i sami počinjali i šta su oni mislili o vašoj muzici?
– Nije bilo nikakve veze među nama zapravo, i u to vreme u stvari nismo sreli nikog od drugih ljudi koji su se bavili elektronskom muzikom. Boris je recimo stvarno veoma voleo The Residents i putovao je u posetu njihovoj izdavačkoj kući Ralph Records u San Francisku da ih upozna, što je na kraju dovelo do našeg prvog ugovora za snimanje ploče. Ralph Records su bili identični sa The Residents. Svideli su im se Borisovi zvuci, ali pošto je Boris običnim mikrofonom snimao sa jednog na drugi magnetofon, sa trake na traku, bilo je mnogo buke i pištanja na finalnom snimku. Ljudi iz Ralph Records zato su rekli Borisu: Ovo je veoma zanimljivo – ako ikada uspete da snimite nešto gde bi se muzika čula u prvom planu, a buka trake bila u pozadini, molimo vas da nam to pošaljete.
* Kako održati rečju ravnotežu između lakoće popularne muzike i intelektualnosti poruke?
– Naš pristup pravljenju muzike nikad nije bio intelektualan. Takođe, mi nikad nismo nameravali da stvaramo pop muziku. Mi smo bili kao dva deteta na plaži, fascinirana zvukom okeana, gradeći naše lične zamkove od peska, praznih flaša, starih cipela i školjki. I do dana današnjeg Boris nastavlja da iznenađuje samog sebe, jer se njegova prvobitna namera da napravi neku muziku kao po pravilu uvek završi drugačije, stalno se menjajući, kao što kod slike kompozicija ne postoji sve dok boja nije na platnu. Svaki potez četkicom vodi sledećem i – da ostanemo kod analogije sa slikanjem – namera da se naslika ruža može se razviti na kraju u portret magarca ili kamile. Što veoma zasmejava Borisa, jer on to nije stvorio, to se samo od sebe desilo.
* Koji je razlog da koristite u muzici toliko mnogo latino ritmova?
– Yello su uvek bili vođeni ritmovima. A salsa ima najplesnije i najuzbudljivije ritmove koji postoje.
* Kako komentarišete eksplozivan razvoj elektronike u devedesetim i kako gledate na digitalizaciju muzike i njenu moguću povezanost sa vašim zvučnim interesovanjima? Postoji li neki novi autor, bend ili specifičan podžanr koji je ostavio na vas utisak u poslednje vreme?
– Nova generacije elektronskih instrumenata vodi novom stilu muzike, kao u 19. veku kada se klavsen promenio u pravi današnji klavir kao instrument, što je kompozitorima dalo mnogo novih mogućnosti. Slušam zapravo dosta elektronske klupske muzike, ne znajući ni imena ljudi koji su u sve to uključeni. Moje četvoro dece me upoznaje sa novim zvucima.
„Virtuelni koncert“ u Beogradu
Za naš virtuelni koncert, gradili smo scenu digitalno i izvodili na njoj ispred plavog platna kao da smo nastupali uživo. Kasnije, kombinovali smo naše studijsko izvođenje sa tim virtuelnim digitalnim binama. Razlog zbog kojeg smo ovo radili jeste to što mi mislimo da i nismo baš pravi živi bend. Verujemo da je virtuelni koncert smešna, samoironična prezentacija naše muzike. Heidi Happy je gostujuća pevačica u našem virtuelnom koncertu, ali u Beogradu će takođe i solo uživo nastupati na pravoj bini. Nadamo se da će beogradska publika biti prijatno iznenađena, dobro zabavljena i da će je naša muzika dodirnuti na mestima na kojima je niko do sad nije dodirnuo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
