Civilizacije na putu

Bili peti ili prvi put ovde, svejedno, ovaj buketić izuzetnih artističkih ličnosti – Mariza sa trojicom svojih prefinjenih scenskih kolaboranata, Egberto i Alesandre Žismonti kao kontemplativna porodična manufaktura – seže vam momentalno do srca. Marizin stentorski glas, koji bi odjekivao čini se vasionom, da ga ne sputavaju prepreke zidova koncertnih holova u kojima nastupa, pokazuje svu nesavladivost jedne jarke izvođačke ekspresije. Kao nekakva Dženis Džoplin fada, kakva drevna bluzerka u svom koloritnom lisabonskom ekvivalentu, Mariza se kreće pozornicom nalik pravom mitskom biću – krhka a monumentalna, hrapava i bistra u izražaju u isti mah, ona je odistinska autentična fado pevačica od vrste koju teško drugde da imate prilike da sretnete, ispod velova raznoraznih pomodnih stilizacija.

Egberto Žismonti, pak, majstor je za sebe. Noseći na plećima čitave civilizacije na putu a la Keruak, on oživljava daškove velikih hipi vremena od samog starta, neobičnim kaskadama zvukova, otelotvorenjem čitavih orkestara muzičkih kutija i minijaturnih žičanih mehanizama nalik pevu stotina ptica u imaginarnim krletkama-instrumentima, te pravim ansamblima udaraljki pride – sve to samo na svojoj specijalnoj gitari širokog vrata. Prekrasni duhovi Džoni Mičel i Dejvida Krozbija ukršteni sa pariskim splinom, svi oni negde zajedno u suživotu u amazonskim prašumama, i preko toga savršeno razumevanje u pogledima očiju sa sinom Alesandreom, čine njih dvojicu savršeno sraslima na sceni, povremeno kao da su dve istovetne skulpture kretnji preko tela gitare.

Plus Egbertov set za klavirom u opojnim idiosinkratičnim zanosima i još malo dua, ovoga puta klavira i gitare poput interferencije miliona harfi za kraj. Isceljujuće, istinski.