Dejvid Bouvi je bio divan, neverovatan čovek

„Nije se prodao. Radio je uvek muziku koju je voleo. Sahranjivao je svoje imidže i pojavljivao se u novim. Bio je drugačiji. I drugi su se menjali ali niko nije rizikovao toliko kao on. Pretposlednja dva albuma uopšte nije promovisao, a postigli su uspeh što je presedan u muzičkoj industriji. Zvučao je odlično na svim koncertima ali su oni kamerni nastupi za fanove, kao recimo u BBC studiju, bili fantastični. Tada je među obožavaocima bilo mnogo poznatih. Sećam se, Robert Smit iz Kjura me moli da ga slikam sa Bouvijem, pa Rasel Krou i Meg Rajan, Kajli Minog. Pet šop bojs… Prvu fotografiju s Bouvijem sam uradio na presu 1983, kada je promovisan album „Let s dance“ koji on nije voleo, a poslednji njegov nastup sam snimio 2006, kada je bio gost iznenađenja Dejvidu Gilmoru“, priseća se Brajan.

I ovo je, uz još neke sitnice, verovatno sve što se od njega može javno čuti na temu Bouvi. Tako je regulisano ugovorom. U slučaju Bouvija na devet strana. Brajanu to ne smeta.

„Mislim da je to u redu. Šta ja imam da pričam o stvarima koje vole tabloidi. Ja poštujem svoje klijente i volim muziku koju prave. To mi je najvažnije“, kaže Brajan i spontano prelazi na drugu temu. Pokazuje kako je na ajfonu napravio „neviđenu fotku“ s četvrtog sprata hotela „Moskva“ gde je odseo.

„Dobro nisam ispao kroz prozor, ali je bio predivan pogled. Uhvatio sam i Palatu „Albanije“ i Skupštinu“, kaže i daje ime fotografiji „Moj Beograd“.

* Šta su bili za vas Beograd i Dorćol, gde ste odrasli, i kako vam oni izgledaju danas posle više decenija života u Londonu?

– Bio je bioskop „Braća Baruh“. Tu je živeo i moj drug Pejke. Tamo sam gledao fenomenalne kaubojske filmove. U mojoj ulici je bio radnički univerzitet Stari grad i tu se prikazivali filmovi. Vidim to porušeno, ima neka nova zgrada. Gre'ota. Ja sam živeo u kući u Skenderbegovoj, odmah pored Dubrovačke. Izađem u Dušanovu da čekam dvaesčetvorku, recimo 20 minuta, i nerviram se jer kasnim na sudar kod „Konja“. Onda, kao kreten, sednem na dvojku, pa do Francuske… I danas razmišljam koliko je to suludo. Peške si za čas gore. Ja u Londonu to rastojanje peške da pređem – nigde nisam stigao. I takva razmišljanja imam. Kako je Beograd bio mali i veliki. Centar grada je bio moj Beograd. Ako sam išao u bioskop – išao sam u Dom sindikata i Kozaru. Kad sam bio mali, u „Kolarac“ na matine. Dobiješ 100 dinara i za te pare neviđen provod. Gledaš „Tarzana“, pa odeš na baklave kod „Trovača“. Bilo je i finih poslastičarnica kao što je „Medžed“. Ali šta će tebi fine, ideš kod ovih lokalnih. Kasnije, kad odrasteš, ideš u „Jadran“.

* Tih bioskopa uglavnom više nema. Šta su ova mesta vama značila?

– To što ih nema je tragedija a nama su bioskopi bili prozor u svet i više od toga. Tu si s devojkom mogao da se šćućuriš i da vam bude lepo. Nekad ti je trebao i ceo film da zagrliš devojku. Bilo je romantike. Ja sam na prvom Festu gledao 17 filmova. To je taj Beograd koji je bio toliko mali ali je sve bilo u njemu. Nisam ja morao da idem nigde dalje.

* Ali ste ipak otišli. Šta mislite da vas je na to podstaklo?

– Jesam, ali bih pre toga spomenuo da sam sve te neke strane muzičke novine kupovao u prolazu kod Branka, koji je bio deo knjižare Jugoslavija. Branko je bio moj drug i tu je bilo još nekoliko starijih momaka koji su valjali ploče. Oni su me usvojili, a zvali su me Festoje, zato što sam između dva filma dolazio kod njih i čitao malo „Mjuzikal ekspres“, pa „Melodi mejker“. Hteo sam da vidim ko je na prvim mestima ili neki intervju. Zašto je to bitno? Meni se čini da su sve te stvari – bioskopi, mesta na kojima su se održavali najbolji koncerti kao što je Dom omladine, Dom sindikata, „Pionir“, „Pinki“ u Zemunu, ponekad „Tašmajdan“, bili izvor informacija koje su me zanimale. Sedamdesetih, gledaš filmove kao što su „Vudstok“, „Odiseja“ (koja mi je sada dosadna, ali mi je tad bila fantastična), pa, u Evropi zabranjivanu, „Paklenu pomorandžu“. Sve su to bile teme koje su otvarale moju maštu. Nas su tada, maltene, plašili da je pitanje da li će ono što se prikazuje na Festu otkupiti distributeri. I ja sam grabio da nešto ne propustim. To je imalo posebnu draž… I sve vreme kao da hoćeš da odeš. Za mene je tad i Trst bio Zapad.

* Tamo ste posle očevog „Zenita“ i ujakovog „Kijeva“ nabavili svoj prvi fotoaparat.

– Nikon FE. Kupio i prošvercovao telo aparata u pantalonama. Od svojih para. Radio sam tada u „Jugotursu“.

* Šta vam je tamo bio posao?

– Radio sam u računovodstvu sa četiri divne gospođe. Tetka Rada me je mnogo volela. Pio sam tamo po deset kafa dnevno. Ma, uvek sam ja nešto radio preko studentske zadruge i plata je bila dobra. Jugoturs je, u stvari, vezan za taj moj London. Sećam se – dođe ujutru na posao pokojni Ante Grubić, šef u Dragoslava Jovanovića, i pita hoće neko u London, ima mesta. Kažem – ja ću. I tako, u šest ujutru ja na poslu, uveče u Londonu u „Rojal nacional“ hotelu na „Rasel“ skveru. Tada su ture koštale 450.000, mene samo 150.000, a imam milion i sto platu. Život je bio bajan. U Londonu sam sreo jednu devojku, pa drugu…

* Tamošnji koncerti na koje ste išli i koje ste fotografisali su bili skupi, ali biste vi zvali kompaniju ploča i lažno se predstavljali kao fotoreporter magazina DŽuboks. Tako ste redovno dobijali karte, sve dok vam za koncert „Cepelina“ u Briselu nisu zatražili da telefaksom pošaljete potvdu da zaista i radite za ovaj jugoslovenski magazin. Kako ste se snašli?

– Pošto nisam imao para za telefon sa Jugoslavijom, a na recepciji „Jugotursa“ na centrali je radio moj dragi prijatelj Duca, ja bih ga za deset penija zvao iz govornice i izdiktirao mu broj na koji da me pozove. I, tako me spoji sa mamom – „mama, dobro sam“, pa pričam malo s drugovima… Kratko, nismo mi to zloupotrebljavali. Ali se to pokazalo bitnim kada me je pozvao Danijel iz „Atlantik rekordsa“ i kazao mi da zna za DŽuboks i za Vicana Vicanovića. Šta ćemo sad, pomislih, a Danijel kaže – samo neka ti DŽuboks pošalje faks da tamo radiš i sve će biti okej. Auuu… I šta ću, pozovem Ducu u Jugotursu i zamolim ga da pronađe telefon DŽuboksa da me spoji sa njima. Javio se Ćira, urednik koga ja ubedim tako što mu brzo izdeklamujem – „ja mogu da slikam „Cepeline“ u Briselu samo ako pošaljete u Atlantik na ovaj broj telefaks…“ Mora da je Ćira mislio – ovo je neka budala, ali i 'ajde da probamo, pa šta bude. Tako mi je krenula karijera, jer sam obećao da ću mu poslati slike. Kad su ih videli, pitali su imam li još nešto. Ja sam rekao „Kleš“, koji sam nedavno slikao… I tako je počelo.

* Za DŽuboks ste i pisali?

– Objavljivali su i moje fotografije i tekstove. Pisao sam o Reding festivalu i taj tekst je prema oceni publike jedne godine bio najbolji. Ja nisam profesionalni novinar. Pisao sam samo ono što sam voleo. Zato se i kaže – olovka piše srcem. Vrlo jednostavno. Ubrzo su me povezali sa Sašom Stojanovićem, mojim dragim prijateljem i legendarnim novinarom, koji je umro. On je u Londonu pisao tekstove, ja fotkao. Zvali su nas „teribl tvins“. To je bilo neko lepo vreme. Bili su ljudi iz celog sveta tamo. Svi smo se družili, išli na ista mesta, najbolje partije u gradu. Ubrzo su moje fotografije prepoznate, pa sam počeo da radim za strane magazine i za agenciju Reks, u kojoj sam ostao više od tri decenije.

* Koji je ključni momenat da se napravi dobra slika i šta mislite po čemu se vi izdvajate u odnosu na ostale fotografe?

– Nema tu mnogo misterije, zna to i kolega. Ja stalno potenciram da je mene vodila ljubav prema muzici. Ima genijalnih fotografa. Nisam ja ništa specijalan. Ono što mene čini različitim i, čini mi se, izdvaja od većine, čak i u svetu, je moj katalog. Tu su sve zvezde od početka osamdesetih naovamo. Ja sam kao ludak slikao sve što mislim da vredi. Umeo sam za veče da slikam po tri koncerta. Znao sam svoju muziku i uvek mi je bilo važno da publici prenesem emociju, energiju i atmosferu onoga što se dešava na bini. Valjda sam uspeo da budem taj neki most između bine i publike.

* Vaš prijatelj je bio i Miomir Grujić Fleka, legenda Radija B92 i beogradskog andergraunda. Po čemu ćete ga pamtiti?

– Bili smo prijatelji, još pre njegovog dolaska iz Šapca u Beograd. S Flekom sam slušao Boba Marlija. Dolazio sam kod njega i na radio u Dom omladine i zajedno smo pravili omot za prvi album Obojenog programa. Koja je bio producent a Fleka zadužen za dizajn. Trebao nam je studio za fotografisanje i niko nije hteo da nam pomogne, osim legendarnog Munje, koji je inače odreda slikao narodnjake. Kad je Fleka vodio Akademiju, ja sam dolazio kod njega.

* U kakvom sećanju vam je ostala Akademija?

– Pa, super… Tu su bili svi ovi beogradski rokeri. Kad dođem, kaže mi Cane kao „Raaašo, 'ajde kupi pivo, jebote, ti živiš u Looondonu.“

Enciklopedijski format

Osim što je zvanični fotograf Rolingstonsa, Brajan je tokom godina izoštrio svoj objektiv na umetnicima iz svih žanrova muzike. NJegov opus je enciklopedijskog formata. Slikao je, od Madi Votersa do Robija Vilijamsa, Sinatre i Mekartnija i od Čaka Berija do Koldpleja. Svojim fotoaparatom je ovekovečio Kejt Buš, Ejmi Vajnhaus, pop ikone Madonu i Bijonse, Majkla DŽeksona s crnom rukavicom, što je kuriozitet jer je uvek nosio bele… itd. Što kaže njegov prijatelj Slovenac Miro, s kojim je bio u Pomodoru – bolje ga pitaj koga nije slikao. „Nisam slikao Hendriksa, Lenona i imam, sticajem okolnosti, jednu fotku Kurta Kobejna s početka karijere“, s mukom se prisetio Brajan.