Glupost je jedino objašnjenje

Svoju emisiju na B92 „skromno“ najavljuje kao „Nevešti pokušaj kvaziautora-diletanata da se na nemušti i prizeman način, putem talk-show programa, suoče sa stvarnošću koja ih okružuje“. Nakon formalnog predstavljanja u kojem ćemo pomenuti još da je naš sagovornik direktor programa radija B92 i šef marketinga Ateljea 212, Igor Brakus će za naš list na najozbiljniji mogući način govoriti o tome kako smo smešni na 150 načina.

* Javnost vas poznaje kao šaljivdžiju dok vas kolege sa B92 opisuju kao ozbiljnog, sistematičnog, odgovornog… Gde je Brakus?

Brakus je negde između. Nisam nikada bio previše ozbiljan ni privatno ni poslovno, ponašam se jednako i to je možda tajna uspeha mog programa i mog ličnog. Ljudi očekuju da im pružiš istinu i samog sebe.

* Da li je teško svakoga dana nekoga nasmejati, biti smešan?

Veoma je teško. Doduše, mogao bih ja da se skinem go i biću neverovatno smešan. Pravo pitanje je biti duhovit, a to jeste teško. Ne može čovek svaki dan da bude zabavan, a baš to je u opisu mog posla: da budem duhovit svakog radnog dana od tri do pet. Ipak, entuzijasta sam i ne gubim elan, a novi B92 mi daje neke garancije da će stvari ubuduće biti bolje i kvalitetnije. Odrastao sam na humoru Montija Pajtona i stari dobri Englezi (sa jednim Amerikancem) su najduhovitiji. Sa druge strane, proteklih 18 godina, koliko radim, svaki dan je veoma uzbudljiv. Ovde se tokom jednog dana dogodi koliko u Švajcarskoj za 10 godina. Lako je dobiti inspiraciju u ovako smešnoj zemlji. Kada bih morao da uporedim sa nečim to koliko smo smešni, 150 kriterijuma i načina nam ne bi bilo dovoljno da nas opiše.

* Vaš humor je satira i društvena kritika. Danas kada načelno nema cenzure, kakve efekte on može da ima?

Nikada nisam bio cenzurisan pa mi je teško i da pojmim. Volim stvari koje Somborac radi u Blicu, on je tristo puta duhovitiji od mene jer u tom crtežu on sažme i prošlost i sadašnjost, karakter… sve ono za šta ja imam dva sata da ispričam. To je prava satira i njen efekat može da bude samo dobra društvena kritika, ništa više. Danas kada svako može da lupi svašta i ostane živ…

* Kazali ste ranije da „verujete da stvari mogu da se promene“…

Uh, mora da sam bio veoma mlad kad sam to kazao. Verovao sam, ali kako godine odmiču, shvatam da se poslednjih 150 godina ništa nije promenilo, a neće ni u narednih toliko. Ipak, planiram da doživim tu svoju sto devedesetu i da to dokažem, a posle šta bude… Problem je u našem mentalitetu. Glupost. Mi smo glupi. Evo, ja sam veoma glup načelno. Sigurno to znam za sebe i nekoliko svojih prijatelja. A, mora da je to i rasprostranjenija pojava jer je nemoguće da se jednom narodu bezbroj puta ponavljaju ovakve stvari, osim ako je glup.

* Postali ste svojevrsni tumač naših nastupa na takmičenju za pesmu Evrovizije. Kako biste prokomentarisali ovogodišnji?

Prošle godine pročitao sam stihove Marine Tucaković na jedan poetski način, a u pozadini je išao Albinonijev „Adagio“ i to je neko okačio na Jutjub. To je satirični otklon od stvarnosti zemlje u kojoj živimo. Apsolutno sam nezadovoljan tretmanom koji je Nina imala pred odlazak na Evroviziju. To je fina devojka koja je završila Farmaceutski fakultet, najdivnije biće koje sam u skorije vreme upoznao. Imala je lepu pesmu i nikakvu podršku. Ona bi trebalo da bude kulturni model ove zemlje, a ne prošlogodišnji gospodin Stanković i hitovi Grand produkcije. Nina je za kulturu ono što je Nole za sport. Nije tu bitan ni plasman već model koji pružamo. Na ovakve ljude bi trebalo da se ugledaju mladi i da se promovišu talentovani i lepo vaspitani ljudi.

* Kakva je uloga medija u tome?

Pročitao sam nedavno da je neko u VB izjavio kako je spavao sa 400 žena. Koga je briga za to? Ali, to je nekome bila vest. Mi smo ljudi koje ne zanima da pročitamo kako je neko fin, vredan, pošten, uspešan, vaspitan. Mi moramo da menjamo kulturni model u kojem ljude zanimaju priče o ženama sa silikonskim sisama. Kome mi dajemo prostor i vreme…

Spandau Ballet je vrhunac moje karijere

Na pitanje, ako bi mogao u emisiju da dovede bilo koga i pita ga šta god poželi, koga bi stavio pred mikrofon, Brakus kaže da mu se najveća želja ostvarila kada je ugostio Spandau Ballet. Ipak, voleo bi da se tu nađe i pajtonovac Džon Kliz, kojeg bi priupitao kako je dozvolio sebi da se nađe u takvoj neprilici da piše biografiju ne bi li bivšoj dragoj isplatio brakorazvodni ceh od oko 65 miliona dolara.