Jay Munly: Nikad nemam iščekivanja, nisam u stanju tako da živim

Jay Munly je jedan od muzičara zaslužnih za nastanak „Denver Sound“ andergraund scene devedesetih, tada, sa više puta proklamovanim najboljim živim bendom u Americi – Slim Cessna’s Auto Club.

Međutim, Munly nije samo tvorac cele jedne scene, već i čitavog sveta zvanog Luperkalija, a većinu Luperkalijanaca iz benda čine sadašnji i bivši članovi Slim Cessna’s Auto Cluba, neprepoznatljivi ispod paganskih maski.

Bend je već tri puta nastupao u Beogradu, a dovodi ih nezavisna koncertna agencija Bad Music For Bad People

O svom životu i delu, pisac, tekstopisac i muzičar iz Denvera govori za Danas.

Upoznajte nas sa vašim svetom Luperkalija, kako tamo izgleda život, koji principi vladaju?

– Luperkalija je zemlja koju nosim sa sobom od detinjstva. Oduvek je bila u mojoj glavi, gde je rasla, transformisala se i povukla u ono što je danas. Geografski, to je kutija. Neprohodne planine na zapadu, Vučje šume na severu, neprobojno Lutanje (ime mesta u autorovim delima, prim. U. M.) na istoku, na jugu su nedostižne litice, a ispod njih je more. Kada bih nastavio dalje da vas batinam simbolima, da, stanovnici su zarobljeni u kutiji… ili možda bezbedni od stranih uticaja. Principi i zakoni se smenjuju poput Lutanja, u zavisnosti od toga ko je u poziciji moći, specifično, u zavisnosti od karaktera osobe. Što se tiče izgleda života, pa, kao i sav život, neki su rođeni privilegovani, drugi teže prolaze kroz život. Život može biti sumoran, može biti predivan, postoje uzimanja i davanja, a mnogi uzimaju. Krajnji sinopsis ostaviću onima koji žele da pročitaju knjigu, ne želim da utičem svojim večitim dezinformacijama.

U starom Rimu Luperkalija je bio pastirski praznik, zašto vam je on značajan, da ste tako nazvali bend?

– Dok sam išao u osnovnu školu, imao sam specifičnog nastavnika koji je zbijao šale na račun mog razbijenog nosa polomljenog tokom hokej igre, kad sam imao, koliko se sećam, sedam godina. Kako bi shvatio njegove dalekosežne reference morao sam da odlazim u biblioteku. Shvatio sam ubrzo da se profesor pravi pametan, ali sam nastavio da se vraćam knjigama. Iako više težim ka grčkoj kulturi i mitologiji, u mojoj glavi/psihi mitovi spajaju svetove – tako i antički i moj.

Iz kog razloga ste stvorili sopstveni svet, da li kao stvaralac sebe smatrate bogom Luperkalije, koja je vaša pozicija u njemu?

– Preskačem početak pitanja – ja bog? Nije toliko mizerno mesto. Preferirao bih da niko nije saznao da sam ja autor. Svi autori koje sam upoznao, recimo da bi najverovatnije saosećali sa mojim nastavnikom-pametnjakovićem iz osnovne škole. Razlozi? Ako prihvatimo vaš predlog – da li bog ikad ima ili mu treba razlog? A, da, božanstvu i treba razlog, nikome to ne priznalo. Tako bi to zvučalo kada bismo izvlačili zaključke iz istorije, s tim u vezi, možda i grešim. Ali, ne grešim zato što mislim da ću da nastavim sa vašom teorijom. Pošto sam ja bog, očigledno ne mogu da grešim… Gde idem sa ovim odgovorom? Našao sam se u teološkom ratu, u potpunosti razoružan. Samo da pojasnim bilo kom dripcu sa interneta koji bi da napiše članak na Vikipediji povodom mog kompleksa boga… Ponekada humor gubi smisao kada se napiše. Zato me slobodno okrivite za nedovoljnu sposobnost pisanja, pre nego za moju preveliku taštinu. Ako osobi treba da napravi svet samo da bi njime vladala, to bi značilo da su me bliske osobe sačuvale od arogancije.

Kako gledate na stvaran svet u kome živimo?

– Ja živim i radim u svetu umetnosti. Osećam da sam svojim akcijama stvorio mesto gde moja mišljenja, koja su izabrala da provedu život sa mnom, počivaju. Jedna od nekoliko mojih veština je pisanje, tako da dajem sve od sebe da to iskoristim i omogućim ljudima da pobegnu od realnosti, makar i na trenutak. Možda je ovaj odgovor dovoljan. Ako bi sa nežnošću gledao na ovaj tako reći stvaran svet, ne bih imao potrebu da stvorim sopstveni.

Kakva su vaša iskustva života sa juga, kako je on oblikovao vas i vašu kreativnu viziju?

– Trenutno živimo u planinskom regionu zapadne Amerike: više stoke, konja i ulja… za razliku od juga, koji je: duvan, soja i blago previše crvenila. Odgajan sam u bogatoj porodici, privilegovan dovoljno i moji su neumorno putovali. Posao mog oca seljakao nas je na sve strane planete. Što, pretpostavljam, i sam sada radim turnejama i muzikom. Najmanje rezonujemo sa publikom sa juga Amerike. Što se tiče uticaja, sve utiče. Odgovaranje na pitanja je uticaj, ja gledam, posmatram i postavljam interna pitanja koja utiču na moj mentalni sklop. Ne treba mi inspiracija, ali takođe nisam dovoljno bezosećajan kako bih shvatio da sve utiče na mene: dobro, loše i preovladavajuće sivilo svakoga i svega.

Kako gledate na naglo buđenje politike separacije, ekstremističkog dualizma i stanje kolektivne hipnoze uslovljene naglim tehnološkim napretkom?

– Ne znam da li sam dovoljno potkovan da izvedem, napravim hipotezu. Da li je jedan događaj ili osoba katalizator? Ne. Čini se da je nemoguće imati nepokolebljivu apatiju. Tako bi glasilo moj stav da ponovo imam dvadeset. Šta je moja odgovornost? Ja sam privilegovan beli muškarac, i da li nastavljam da ćutim kako generacije prolaze? Iako imam crni pojas u tišini, nadam se da će ljudi moći da probiju fasete mojih previše rečitih reči i videti da postoji borba za koju se vredi boriti. Svi, bez obzira na nijansu vaše kože i privilegije sa kojima ste se rodili. Nikada neću nadživeti svoju krivicu; borio sam se bez razloga, ali sada sam otvori oči na svakodnevne pojave i ne treba mi izgovor za borbu, i bilo bi me sramota da se ne borim.

Vaša poezija je egzistencijalna i služi kao ogledalo ljudske naravi i generalno kulture juga. Koja je vaše viđenje ljudske prirode i moderne civilizacije?

– Naša verzija Petr & The Wulf (album) neposredno vas udara za vrat pojmom – priroda protiv uzgajanja (instinkt protiv svesti). Najbolji odgovor koji ćete ikada od mene dobiti se nalazi u mojim pričama. Nadam se da su one iznad lokalnih „interesa“; nikada ne bih rekao da predstavljam jug – pretpostavljam da mislite na jug Amerike. Priče postoje svuda, folklori celog sveta, suštinski naginjem više ka severoistoku Severne Amerike. Geografski, Luperkalija predstavlja većinu naše planete: planine, šume, pustinje, prerije, sveže i slane vode. I u svakom od tih mesta vrebači vrebaju, u oba sveta.

„Jimmy Carter Syndrome“ je interesantno ime za album, koja metafora stoji iza njega?

– Veoma interesantno ime, imate izuzetan ukus. Moja majka je jedina koje je koristila moje srednje ime. Dok je umirala pitala me je da ga iskoristim za album kao našu malu tajnu, ili znak između nas. Mislio sam da će to biti poslednja tajna koju samo nas dvoje delimo. Onda su se neki fanovi – neprijatelji osetili previše slobodno da koriste to ime. Tako da sam morao da odam poslednju tajnu između mene i moje majke. Tresem se svaki put kada neko od tih fanova, uglavnom pijan, dođe na nastup i bez pitanja me uhvati za ruku i nazove Jay. Uvek neko sebi da za pravo da me nazove srednjim imenom. To saseca poslednja sećanja koja imam sa svojom majkom. Prinuđen sam da najljubaznije moguće opijenoj osobi kažem nekadašnju tajnu za koju sam mislio da ću je jedino sa majkom deliti. Naša tajna je zaprljana. Moja sestra ima slično ime kao i ja. Imamo različita prezimena oca, i takođe nikada nisam nosio ime svog ujaka koji su mi neki novinari/internet sajtovi dopisivali. JCS („Jimmy Carter Syndrome“) ću zadržati za sebe, za sad. Večito se izvinjavam.

 O čemu se radi u pesmi „Dar he drone“?

– Molim vas, pogledajte prethodni odgovor.

Döder se pominje u dokumentarcu u kome se pojavljujete „Seven Signs: Music, Myth & The American South“, imate istoimenu pesmu i knjigu „Döder Made Me Do It“. Kako biste opisali njegovu narav, da li je uporediv sa nekom konkretnom ljudskom osobinom?

– NJega/nju nije moguće uporediti sa konkretnim karakterom. To je previše ograničavajuće za koncept Döder-a. Nadam se da je tako, ako sam ga ispravno napisao. Zauzima sve likove i sve forme, a opet to je čovek protiv čoveka, priroda protiv uzgajanja (isntinkt protiv svesti). Döder je previše robusna ličnost da bi se ograničavala bilo kakvim parametrima. To je požar svega i svačega. Pričao sam priče, napisao roman, pevao pesme. To je temperament, barem meni, dobro uspostavljen. Ostaviću pogrešne i dezinformišuće opise za Reece Witherspoon, ili bilo kom samoproklamovanom kadru koji ima potrebu da čita šta drugi čitaoci misle o „knjizi meseca“, amaterskim recenzentima sa Amazona i GoodReads-a koji kvantifikuju svoja čitanja takmičeći se protiv drugih za najveći broj digitalnih zlatnih zvezdica… Čini mi se da postajem mrzovoljan. Nalazimo se u Španiji, ja sam u hotelskom lobiju. Već sam završio današnje vežbe i čekam da se ostali konačno probude kako bismo krenuli dalje. U pozadini ide savremeni tehno sa ritmom koji izaziva migrenu bijući kroz limene zvučnike. Gospodin sa usisivačem me očigledno uhodi sa sedišta na sedište. I njemu je potrebna zabava, makar mu to mogu učiniti. Verovatno bi trebalo da izbrišem ovih par prethodnih redova.

Ovo nije vaš prvi koncert u Srbiji. Koji su vam utisci sa prethodnih i da li imate iščekivanja za nadolazeći?

– Nikad nemam iščekivanja, nisam u stanju tako da živim. Ako pognete glavu i radite, možda budete prijatno iznenađeni. Uvek iznenadi kada se neko zainteresuje za naš rad. Pa čak i vi, koji ste odvojili vreme i trud iako verovatno znate da nisam najšarmantniji i najzahvalniji sagovornik. Jako sam sebičan i retko odgovaram u dobroj nameri. Sam sam stekao radnu naviku i nadam se da ću drugima poslužiti za primer, a ako možemo da damo sve od sebe, onda možemo da ostavimo očekivanja umetnicima kojima treba inspiracija, koji treba da budu prepoznati, koji svoj uspeh porede sa brojevima… koji ne znaju kada da stanu. Ne bavim se utiscima.