Lutalikin leteći cirkus

Pretnje smrću koje je šezdesetdevetogodišnji poeta dobijao od Metalikinih fanova i pre rođenja zajedničkog čeda krštenog imenom „Lulu“, bile su nagoveštaj namera da se rezultat najavljenog „protivprirodnog bluda“ apriori odbaci i anatemiše i pre zvaničnog pojavljivanja u javnosti, pa su današnje (u ogromnoj većini) negativne reakcije na album posledica i intenzivnog višemesečnog „terenskog rada“ zagriženih anti-Ridovskih aktivista.

Petorica muzičara (Urlih, Hetfild, Hamet, Truhiljo i Rid), međutim, nisu mnogo marila za tornado koji se oko njih uskovitlao, pa su – smatrajući da je reč o buri u čaši vode – samouvereno objašnjavali da je ovo „najlogičnija“ moguća umetnička kombinacija, te da „apsolutno uživaju u timskom radu.“ Inače, na ideju o snimanju albuma su došli nakon izvođenja pesme „Sweet Jane“ bivšeg Ridovog benda Velvet Underground na manifestaciji „R’n’R Hall Of Fame“, gde su se, po Urlihovim rečima, „međusobno momentalno zaljubili“, pa je „pao“ dogovor da se okupe u studiju po završetku Metalikine turneje „Death Magnetic“ i snime zajedničke pesme. Nakon što su se mediji dokopali ove priče, pojavili su se (posprdni) predlozi da se „novoformirani“ bend nazove Loutallica ili Loureedica, jer je procurela i vest da će Rid napisati svu liriku, a Metalika muziku, što je podiglo obrve većini „metaličara“. Kada je još Rid izjavio da je napisao deset pesama inspirisanih pozorišnim komadima „Earth Spirit“ i „Pandora’s Box“ nemačkog dramaturga iz 19. veka Frenka Vedekinda u kojima je glavni lik mlada kurtizana/prostitutka, fanovi Metalike su prosto „poludeli“, jer je najavljeni „ženski“ pristup bio u potpunoj suprotnosti sa – njima veoma dragom – „mačo“ estetikom benda (kako oni danas doživljavaju stihove „I will swallow your sharpest cutter, like a colored’s man dick!“ možemo samo da zamislimo).

No, to nije nimalo „tangiralo“ zaljubljenu petorku, koja je skoro sve instrumente i vokale snimila „uživo“ (sedeći u nekakvom „magičnom“ krugu u centru studija), izbegavajući naknadne „dorade“ melodija i, naročito, glasa u postprodukciji. Prvoobjavljeni singl „The View“ je nagoveštavao dolazak najgore noćne more za Metalikine fanove (ako se pitate šta o svemu misle Ridovi fanovi, odgovor vam nudi on sam: „Ja sam svoje obožavatelje oterao još 1975. g. objavljivanjem „Metal Machine Music!“), pa se pojavila bojazan da će „isterivač fanova“ autodestruktivnim virusom zaraziti i svoje nove, „metalizirane“ drugare. Ima li, dakle, na „Lulu“ osnova za ovakva pesimistička očekivanja?

Pođimo prvo od pozitivnih aspekata (ili preciznije rečeno – aspekta!) ove „najlogičnije“ saradnje. Nedavno preminuli srpski pisac i mislilac Radomir Konstantinović je svojevremeno izjavio da ne voli one koji igraju na sigurnu kartu, već da voli „avanturiste, one koji napuštaju osvojeno da bi osvajali, dakle da bi živeli!“, pa se čini da citirane reči najbolje opisuju kako bi Metallica i Rid voleli da danas budu doživljeni od strane kritike, a možda i publike. „Lulu“ je, naglasili su više puta, eksperimentalni album koji su snimili neopterećeni budućim pozicijama na top-listama i novcu koji (ne)će doći, pa je akcenat sve vreme bio na „oslobađanju impulsa svesti“, a ne na dodvoravanju fanovima i ispunjavanju njihovih očekivanja. Ovakvom – nazovimo ga konceptualnim – pristupu se zaista nema šta prigovoriti, ceo naum zaslužuje glasan aplauz, ali se lista pohvala „projektu“ ovde okončava, jer se ni Rid ni Metalika nisu potrudili da zajedničkim „pesmama“ udahnu makar dašak smislenosti ili kakve-takve melodičnosti, što je uglavnom posledica neuspeha u pronalaženju minimalnog zajedničkog preseka sopstvenih umetničkih univerzuma.

Reč „pesma“ se ovde mora staviti između navodnika, jer teški Hetfildovi i Hametovi metalni rifovi, u kombinaciji sa Ridovim atonalnim deklamovanjem često besmislenih stihova u ženskom rodu („I would cut my legs and tits off, When I think of Boris Karlof and Kinski, In the dark of the Moon“), ne obrazuju ni izdaleka „nešto“ što bi se i uslovno moglo nazvati pesmom. Ridu, izgleda, ni na kraj pameti nije bila pomisao da svoje „pevanje“ makar malo prilagodi muzici, pa većina od deset „melodija“ (u ukupnom trajanju od zastrašujućih 95 minuta) zvuči kao da ste na dva CD plejera istovremeno pustili Metalikine tonske probe i greškom snimljena Luova alkoholičarska bulažnjenja. Kada mu se, pevajući potpuno nesinhronizovane prateće vokale, još pridruži Hetfild, sve postaje groteskno i do te mere neslušivo da počnete ozbiljno da verujete da je, zapravo, reč o parodiji tajno okupljenih montipajtonovaca. Smrtno ozbiljne izjave Rida i Urliha da je „ovo nešto najbolje što su u karijerama snimili“ dodatno pojačavaju sumnju da iza svega stoje Džon Kliz i ekipa, koje su kao „ghost writere“ unajmili vickasti menadžeri muzičara sa namerom da zapanjene face ljudi (nakon slušanja „Lulu“) usnime kakvom Nasinom skrivenom kamerom i onda to „aplouduju“ na YouTube.

Pisati o „pesmama“ pojedinačno je nepotrebno trošenje i vremena i prostora, jer je dovoljno čuti „The View“ da bi se čulo sve. Ridova izjava da je „saradnjom sa Metalikom dobio potrebne muzičke mišiće“ je razumljiva i verovatno tačna, ali ostaje nejasno kako je studijske perfekcioniste (što članovi Metalike jesu) ubedio da objave jedan skoro amaterski snimljen i produciran album koji, po svemu sudeći, nisu ni preslušali pre objavljivanja. I to je ono što njihove fanove najviše brine, uz – naravno – Ridovu najavu nastavka saradnje! Jer, to kad u’vati – ne pušta!

Ocena 3/10