Pisanje je borba između života i smrti

Ovu glasno izraženu misao koja je svakog od nas snašla, Vidojković „pakuje“ u onaj njegov svet u koji nas je uvukao kandžama, gde je sve tako stvarno i opipljivo. Takav je i njegov svet van romana, bar deluje tako dok sa uzbuđenjem priča o svemu i to onim rečnikom koji nas automatski asocira na priče i likove sa kojima nas je prethodnih godina upoznao.

Kako izgledaju ti trenuci kada vas preplavi priča i kada se odlučite da pišete roman?

– Postoji trenutak kada samo što nisi krenuo da pišeš roman i taj trenutak može da traje i do tri-četiri godine. Imaš taj osećaj da te cima, samo što nisi krenuo, jer imaš zaokruženu priču, imaš junake u glavi. Postoji trenutak kada kreneš da pišeš i tada ne važi nijedno pravilo. Kada krene podsvest i taj trans iz kojeg ti uđeš u roman, upadaš tom brzinom da tvoja svest ne može da isprati ono što se dešava glavnom junaku i onda je to čist talenat i čista umetnost i nešto prema čemu moraš da imaš strahopoštovanje kao neko ko je to napravio. Svaku umetnost smatram čistom magijom. Ti ne možeš da pobegneš od toga koliko su neke stvari koje napišeš jače od tebe i koliko su izvori iz kojih nastaju umetnička dela nedokučivi i samom umetniku.

U kakvom ste odnosu tokom pisanja vi i junaci?

– Glavni junak, protagonista je svakako taj oko koga se sve to dešava. U toj nekoj varijanti mene voze njegova drama i njegova priča. Suštinska razlika između ovog romana (Hoću da mi se nešto lepo desi odmah) i onih prethodnih jeste ta što sam ja pravio eksperiment sa pravim životom. Mene su uvek čačkali sa tim koliko je istina a koliko fikcija u mojim knjigama. U ovom slučaju imamo očigledan odgovor koji ja sada neću reći već će ga videti onaj koji bude čitao knjigu. Briga o glavnom junaku je briga o meni samom. Ovaj roman je bio potpuna agonija i dok sam ga pisao i dok sam ga čitao, tek kada mi se našao u rukama bio sam fazonu – ovo je konačno to. Nikada ne osetim takvu borbu između života i smrti kao kada pišem knjige. Ako napraviš pogrešan korak sve odlazi u propast, uključujući i tvoja karijeru.

U trenutku kada stavite tačku na priču, da li ste sigurni da ste je na pravi način ispričali?

– To i jeste fora. Ti možeš knjigu da prepravljaš i hiljadu puta i svaki put nađeš jednu ili dve reči koje vise. Ja se trudim da smažem celu knjigu odjednom i to onoliko puta dokle više nemam primedbi. Ako zarobljavaš sebe u vremenu i obeležavaš jedan period svojom knjigom ti moraš tom periodu da zacrtaš i kraj, ne može on da traje godinu dana. Kroz nekoliko čitanja mora da se iskristališe sve i taj momenat kada se iskristalisalo posle njega kažeš „i ako naletim na grešku biće mi simpatična“. Sada u novoj knjizi naleteo sam na kardinalnu grešku. Nekim junacima sam na samom kraju knjige davao imena – imali su neka radna imena. U jednom delu knjige junakinja se zove Venera, a u drugom se pojavljuje Lana. Ali eto, čitalac ima uvid i u radno ime junakinje.

Da li je linija između lošeg i genijalnog teksta zapravo tanka?

– Nekada samo jedna reč može nešto što je tupavo da promeni u genijalno. Granica je lična, a razlika je mala. Na to da li je pisac kvalitetan zavisi i od kvaliteta njegovih čitalaca. Kada vidim ko mene čita, kada ti pišu doktori univerziteta, nečije babe i dede, unuci… to je užasno gotivno, razmeniš sa njima par reči, a oni te ne smaraju. Tada možeš da budeš ponosan na sebe. Posle šest knjiga zapravo i znaš ko te čita.

Koliko je uspeh „Kandži“ opterećujuć za vaše ostale knjige?

– „Kandže“ su nešto o čemu pisac sanja, kako one mogu da budu opterećujuće. One su ono sa čim svako veče ležeš da spavaš sa osmehom na licu, zbog njihovog evo već devetog izdanja. Nije meni život stao posle „Kandži“, napisao sam „Crvenkapu“ i „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ i oba romana su mi bolja od „Kandži“, ali one su nešto što je pogodak u centar. „Kandžama“ uvek skidam kapu, one su me približile mojim čitaocima. Moj poslednji roman je najbolje nešto što sam napisao. Kod mene je princip prost, ako ne napišem nešto bolje od prethodnog neću to ni objaviti. Ako napišem nešto lošije, ja ću verovatno da overim od muke sa samim sobom.

Uprkos tome što vaše knjige dobro prolaze kod čitalaca, često ste na meti kritike zbog stila pisanja u kojem ima dosta psovki i reči koje se maskiraju sa „bip“. Čije književno mišljenje je vama bitno?

– Podeljena mišljenja su uvek prisutna. Kako postoje kod kritičara, tako postoje i kod publike. Ali kritičari su uglavnom đubrad, oni su klanovi sami po sebi pa su se i oni podelili. Postoje kritičari koji su meni delili nagrade i koji se super izražavaju o meni i mom radu. A ipak sa jednim koji mi je dao Vitalovu nagradu za „Crvenkapu“ svi su prestali da govore. Književni kritičar je pisac koji nije uspeo, onaj koji je napisao neku knjigu koja se prodala u tri primerka. Ali kada ja umrem moja dela će da ostanu, a njihove kritike neće. Najviše cenim svoje mišljenje i mišljenje jedne srednjoškolke koja razume šta sam napisao.

Posle knjige „Kandže“ mnogi su vas doživeli kao osobu stručnu za tu tematiku 90-ih i politiku uopšte. Često možemo čuti vaše mišljenje na ovu-onu temu, pravnik ste po obrazovanju, novinar po profesiji. Šta od svega toga ima „prvenstvo prolaza“ kod vas?

– Ja sam pisac pre svega. Sve ostalo mi dođe kao zabava. Novinarstvo shvatam kao posao, a književnost kao Marka Vidojkovića. Ne mogu intervjui i tribine da se mere sa jednim pismom koje sam dobio od čitaoca. Niti moj razgovor sa bilo kim ko nije čitao moje knjige može da se poredi sa razgovorom sa mojim čitaocem. Moji nastupi kao javne ličnosti spada u neku vrstu formalnog društvenog života na koji smo svi pristali i jednu društvenu tradiciju javno izgovorene reči. A krajnja korist od toga je da taj ko mene sluša kaže „čekaj da vidim šta je ovaj mali napisao“.

Mladi me čitaju

U toku sajma knjiga na televizijama nas uvek „bombarduju“ prilozima o tome kako mladi danas ne čitaju, kako ne znaju imena najvećih svetskih pisaca, niti znaju njihova dela. Da li i šta mladi danas u Srbiji čitaju?

– Mladi po svojoj vokaciji ne čitaju, jer sistem tera da čitaju nešto što nije u skladu sa sadašnjim trenutkom ni sa planetarnim trenutkom. Tako je bilo i kada sam ja bio mlad, sa 15-16 godina nisam čitao, a da bi shvatio umetničko delo moraš da imaš gram mozga i životno iskustvo. Konzumiranje umetničkih dela na silu je kretenski. Mladi čitaju, ali čitaju Marka Vidojkovića. Oni imaju svoju nezvaničnu lektiru – istakao je Vidojković.

Njoke hit

Gnocchi al Porchini con Bistecca (njoke, krem sos od vrganja, beli luk, biftek, masline) postale su definitivno hit restorana Pomodoro. Kao i nekoliko prethodnih sagovornika i Marko Vidojković se odlučio baš za to jelo i bio više nego zadovoljan izborom.