RE(M)cikliranje bolje prošlosti

Atinjani su ubrzo pokorili slobodnu Evropu i resto civilizacije, pa su im Vorner Bros 1996. g. ponudili obavezujući ugovor „težak“ čak 80 miliona dolara! Od tog trenutka kreativna „krivulja“ grupe je (slučajno ili ne) imala uglavnom negativan gradijent na koji je uticalo i rano penzionisanje bubnjara Bila Berija, danas najpoznatijeg američkog farmera. No, „neinspirativni“ ugovor isticao je upravo 2011, pa se sa znatiželjom čekao oproštajni poklon benda izdavačkoj kući. On je i stigao u vidu „Collapse Into Now“ koji, istina je, uglavnom reciklira sonična rešenja iz „osvajačke prošlosti“, ali i koji (sem povremenog „deža vi“ utiska) ne daje slušaocu puno povoda za negativne komentare. Naprotiv!

Već uvodne pesme „Discoverer“ i „All The Best“ donose agresivniji zvuk sličan onome na albumu „Monster“ (1994), idejno se naslanjajući i na prethodnika „Accelerate“ (2008), na kome se bend posle decenije muzičkih lutanja vratio korenima. Zvečeći rifovi Bakove gitare, nasumično ispresecani bučnom drugom gitarom (Skot Mekohi) i ritam sekcijom, veoma podsećaju na rane radove i nagoveštavaju uzbudljiv rok(ački) album. I stihovi „Hey, baby, This is not a challenge, It just means that I love you as much as I always said I did“ zvuče prepoznatljivo „stajpovski“, pa iako negiraju potrebu za suočavanjem sa novim (umetničkim) izazovima, sugerišu da je bend „Collapse“ shvatio kao svoj „biti ili ne biti“ momenat. Jer, petnaest je godina proteklo od poslednjeg velikog R.E.M. albuma, a tu je i pitanje koje odgovor čeka još od trenutka kada se Beri posvetio poljoprivredi: da li je trio u stanju da „udari“ jednako snažno kako je to znala da radi negdašnja četvorka?

Nakon žestokog početka bend, međutim, „spušta loptu“ i balade koje slede („Uberlin“ i „Oh My Heart“) atmosferom asociraju na „Out Of Time“ fazu, pri čemu se u potonjoj Piter Bak dohvata i mandoline iz „Losing My Religion“, dok je Majk Mils za harmonikom. Rezultat je impresivan jer se „Oh My Heart“ već nakon prvog slušanja pozicionira u istu ravan sa najemocionalnijim pesmama koje su R.E.M. do sada stvorili. Tom utisku doprinose ne samo očaravajuća melodija i Stajpovo sugestivno izvođenje već i činjenica da je reč o odi Nju Orleansu, ne tako davno stradalom u katastrofi sličnoj ovoj japanskoj. Kada uz potresne stihove „I came home to a city half erased, I came home to face what we faced, This place needs me here to start, This place is the beat of my heart“ pogled skrenete ka snimcima cunamijem opustošenih priobalnih gradova, momentalno vas obuzme duboka tuga zbog nesreće ljudi kojima je pomahnitala priroda za samo par minuta oduzela bukvalno sve. Apsolutni vrhunac albuma i jedan od vrhunaca karijere benda.

U nastavku preovlađuju pesme srednjeg i sporijeg tempa, izuzev energične „Alligator Aviator…“ (koja svojim nasumično nabacanim stihovima podseća na „It´s The End…“) i „That Someone Is You“ koja je školski primer dvominutnog zaraznog gitarskog popa. Ipak, najjači utisak ostavljaju nežna uspavanka „Every Day Is Yours To Win“ (gostuje Edi Veder) kao i završna „Blue“ na kojoj glas heroine Peti Smit neodoljivo asocira na njenu prethodnu kolaboraciju sa R.E.M. – „E-BowThe Letter“. Sve u svemu, radi se o vrlo dobrom albumu koji na neuobičajen način – balansiranjem između sete i optimizma – donosi svojevrstan presek celokupne karijere grupe. Pa, gospodo, srećan vam veliki jubilej!