Trčanje na pokretnoj traci

Fantastičan uspeh debitantskog albuma „Lungs“ Florens Velč i njenih „mašinaca“ (preko tri miliona prodatih CD-ova, uz prva mesta na top listama sa obe strane Atlantika) ozvaničen je Brit, Q i MTV nagradama, koje su uvek pouzdan znak da je na pomolu rađanje nove svetske atrakcije, odnosno da je – prevedeno na jezik muzičkih menadžera – „food around the corner“ (kako pevaše ona simpatična buva u crtanom filmu). A kada se gomila novca smeši iza ugla, onda predahu mesta nema: zbunjene novopečene zvezde se požuruju da snime još jedan album koji će „utoliti glad publike za njima“, dok se istovremeno prelistavaju katalozi luksuznih automobila i modela jahti za novu plovidbenu sezonu.

Suočeni sa kratkim vremenskim rokovima, a opijeni eksponencijalnim rastom popularnosti nakon izlaska iz anonimnosti, muzičari u takvim situacijama (obično) idu linijom manjeg otpora i komponuju pesme nalik onima koje su ih proslavile, i ne pokušavajući da makar malo prošire umetničke vidike (čast retkim izuzecima kao što su These New Puritans). I FATM su, sudeći po albumu „Ceremonials“ koji je izašao ne slučajno na Noć veštica, podlegli pritiscima svojih šefova i „ištancovali“ melodije koje se od onih na „Lungs“ uglavnom razlikuju po jednoj stvari: raskošnijoj produkciji. Da li to, međutim, znači i da novi album nije dovoljno dobar da bi završio u nečijoj kolekciji CD-ova ili (legalno) preuzetih mp3 datoteka?

Odgovor je nedvosmislen – ne znači, i baziran je na činjenicama koje se moraju uzeti u obzir kada se donosi konačan sud o dvanaest pesama na „Ceremonials“. Prva i najvažnija od njih glasi: Florens Velč poseduje jedan od najekspresivnijih vokala današnjice, pa ne iznenađuje što je i na novom albumu on sve vreme u prvom planu. Uostalom, nekih 99,9 posto ljudi je tim vokalom i bilo podstaknuto da se 2009. godine zainteresuje za rad „tamo nekih FATM“. Besprekornost i lakoća njene izvedbe na prvo slušanje potpuno obaraju s nogu (uverite se i sami u to gledajući na YouTube „No light, no light“ izvedenu u emisiji Džulsa Holanda), pa sve drugo na „Ceremonials“ – uključujući i mračnu liriku i gospel horove i raskošne orkestracije bazirane na zvucima harfi, crkvenih zvona, orgulja, gudača, udaraljki i gitara – u potpunosti ostaje u senci anđeoskog glasa dvadesetpetogodišnje dive koju bi (s razlogom!) mogli prekrstiti u Aretu Buš. Nepobitna je i činjenica da je album sjajno produciran, što je zasluga Pola Epvorta čije se ime vezuje za uspehe brojnih izvođača, među kojima su Bloc Party, Plan B, Cee Lo Green, Friendly Fires i, konačno, Adele. Epvort potpisuje i više od pola kompozicija na albumu, što znači da je njegov doprinos znatno veći od ekipe koja se krije iza neoriginalnog imena „The Machine“ (zar nije Bouvi osamdesetih imao bend „Tin Machine“?)

Međutim, slično koncertu vrhunskog instrumentaliste, gde nakon početnog oduševljenja besprekornom izvođačkom tehnikom polako počnete da osećate umor od virtuoznosti (naročito ako se virtuoznosti daje prednost u odnosu na melodičnost), i „Ceremonials“ vas – kada mu se vratite drugi i treći put, i preslušate ga u celini – poprilično zamori. Tada jasno uočite njegove osnovne mane: album je predugačak (pesme u proseku traju pet minuta), atmosfera je prenaglašeno epsko-dramatična, a lirika prenatrpana motivima koji direktno ili indirektno asociraju na smrt, vukodlake, vampire, duhove, demone, pakao i raj (otuda i izbor Noći veštica kao datuma izlaska albuma). FATM su se, po svemu sudeći, vodili maksimom „što više mitoloških motiva pomenemo, zvučaćemo intelektualnije“, zaboravljajući da su takvi motivi obrađivani hiljadama puta i da je teško „filozofirati“ o njima a da svaki drugi stih ne zvuči kao prepoznatljiv kliše (mada, glavnoj ciljnoj grupi – tinejdžerima – to svakako neće predstavljati problem). Na momente je i glas Florens Velč hladan i nekako stran, kao da je na zemlju pristigao iz udaljene spiralne galaksije (verovatno su i ove „kosmičke“ komponente albuma delo producenta Epvorta), pa je tada teško identifikovati se sa pevačicom i emotivno reagovati na ono što iz zvučnika dopire.

Da zaključimo: „Ceremonials“ je ništa drugo do „Lungs“ na steroidima (da upotrebimo ovaj srpskim političarima drag izraz) koji je bolje slušati iz delova nego u celini i koji će svoje glavne misije (cementiranje stečenih pozicija benda, finansijska dobit izdavača) u velikoj meri ispuniti. Međutim, za FATM on predstavlja trčanje na pokretnoj traci koje ih nije ni malo udaljilo od postavljenog „baznog logora“. A put do vrha je strm i pun izazova, koji su uglavnom posledica činjenice da što se više penjete sve je manje kiseonika. Oni koji su vrh osvojili u jednom se slažu: sa samo dva (ma kako dobra bila) plućna krila, to nije moguće uraditi.

Ocena: 6/10