Trijumfalni povratak u Blackgrade

Ako bi Metalikin koncert na Ušću 8. maja 2012. morali da opišemo jednom rečenicom, onda bi slobodno mogli iskoristiti ovu sa početka teksta, naravno s tom „malom“ razlikom da su Hetfild i ekipa ovog puta imali odgovarajuće predgrupe (odlične Gojira i Machine Head), te da je – nakon Tukovog uzaludnog traganja za zlatnicima po groblju („Dobar, loš, zao“) – koncert počeo sa „Hit the Lights“. Fanovi koji su još u januaru mesecu doneli odluku da ovo, ispostaviće se, vedro i toplo majsko veče provedu sa legendarnim metalcima, znali su da koncert neće biti sličan prethodnom beogradskom (sem uvoda i završetka), jer je bend najavio da će ovog puta svirati svih dvanaest pesama sa „The Black“ albuma koji „pravoverni“ i ne vole baš mnogo. Međutim, s obzirom da je obeležavanje tridesetogodišnjice rada glavni razlog polaska grupe na turneju pre objavljivanja novog albuma (na kojem trenutno radi sa producentom Rikom Rubinom), moglo se pretpostaviti da će Metalika izborom ostalih pesama pokušati da napravi kakav-takav presek svoje izuzetno uspešne karijere.

I zaista, pet uvodnih pesama, odsviranih skoro bez pauze, „reprezentovalo“ prva četiri albuma benda, pri čemu su – očekivano – na najbolji prijem naišle „Master of Puppets“ i „For Whom the Bell Tolls“. Bend je tokom njihovog izvođenja zvučao zaista žestoko, a komunikacija sa publikom bila je svedena na kurtoazne Hetfildove poruke tipa „Beograde, jesmo li spremni? Da li ste sa nama?“ Kraj ovog seta označila je „Battery“ (slično koncertu na JNA pre osam godina), nakon koje je insertima iz dokumentarca „The Year and a Half in Life of Metallica“ najavljen početak izvođenja „The Black“ albuma.

Kada se bendovi odluče za ovakav jedan korak, onda se uvek pojavi problem redosleda kojim će pesme biti izvođene, jer ako se poštuje originalna lista albuma koncert može postati predvidiv, a to je nešto najgore što se grupi može desiti. S druge strane, najveće hitove bi – po pravilu -trebalo čuvati za kraj regularnog dela, a na „The Black“ albumu „Enter Sandman“ i „Sad But True“ zauzimale su pozicije jedan i dva. Zato i nije bilo veliko iznenađenje kad su uvodni rifovi „The Struggle Within“ odjeknuli Ušćem, a kad su za njom usledile „My Friend of Misery“ i „The God That Failed“, koncept za koji se Metalika odlučila postao je jasan i logičan – album će svirati redosledom obrnutim od originalnog. Pred kraj svirke Hetfild će reći da je to bila Urlihova ideja, a iako se ubrzo znalo koja pesma sledi nakon aktuelne, to nije narušilo dinamiku koncerta, niti je fanove podstaklo da se masovnije ponašaju u stilu „a, sledeće dve ne volim, odo´ ja po pivo“. Razlog tome treba tražiti u činjenici da je Metalika bend koji je poštovan, pre svega, zbog profesionalizma i posvećenosti fanovima, a kad se tome doda ujednačen kvalitet pesama na „The Black“ albumu, sve nepoznate u jednačini dobijaju svoj smisao.

Očekivano – s obzirom na mešovit sastav publike – najviše „nežnih“ emocija izazvale su balade „Nothing Else Matters“ i „The Unforgiven“, tokom kojih su hiljade mobilnih telefona i kamera osvetlile prostor ispred bine, „omeđene“ ogromnim LCD ekranom iza Urlihovih leđa i još dva manja sa strane. Interesantno je bilo i videti kako je Hetfild rešio problem istovremenog sviranja akustične i električne gitare u „The Unforgiven“ (akustična je bila fiksirana za metalni stalak), dok je Truhiljov „hedbenging“ ovog puta izostao – kosa mu je sve vreme bila vezana u niz dugačkih pletenica. Početak poslednje numere oficijelnog dela koncerta „Enter Sandman“ obeležio je veliki vatromet, dok su plamenovi visoki nekoliko metara „zapalili“ prisutne u trenutku kad je bend – nakon kraće pauze – otpočeo bis visoko-oktanskom „Fuel“.

Svoje mesto u bisu pronašla je i nezaobilazna „One“, tokom koje su raznobojni laseri špartali beogradskim nebom, onemogućujući pogled na binu i muzičare na njoj. Simbolički gledano, Metalika je ovime prisutne naterala da se oslone samo na čulo sluha, donekle ih stavljajući u poziciju nesrećnika kome je potresna „One“ i posvećena. Konačno, mladoliki Hetfild se publici – pred izvođenje „Seek and Destroy“ – obratio rečima da mu je bilo odlično u Beogradu, te da je „ova pesma, očigledno, fanovima najdraža“ i da je zato uvek izvode na kraju koncerta.

Generalno gledajući, prethodni beogradski koncert Metalike je za nijansu bio bolji od ovog, najviše zbog toga što je publika tada bila željna benda i što ga je gledala prvi put, pa je i interakcija sa muzičarima bila intenzivnija (zahvaljujući i „listi iz snova“). Međutim, produkcijski gledano preksinoćni koncert je bio na višem nivou, jer je sve – od ozvučenja, preko rasvete i multimedijskih sadržaja na ekranima, do pirotehnike – funkcionisalo besprekorno, uz (male) zamerke nešto glasnijem zvuku Urlihovih bubnjeva i tišoj Hametovoj gitari (mada su, možda, oni i hteli da sve to tako zvuči). Bend je na sceni izgledao odlično, Hetfild i Urlih su „prašili“ kao da su na početku karijere (sve pohvale Hetfildovom pevanju!), dok je „frozen-in-time“ Hamet i dalje prilično nenametljiv.

Pohvale zaslužuju i organizatori koncerta, koji su – nadamo se – čuli šta je Urlih rekao publici tokom pozdravljanja sa njom: „Zar je moralo da prođe j…. osam godina da bi mi ponovo došli ovde!?“ Nije moralo, Lars, nije.