Film francuskog veterana Arnoa Deplešena – „Ismailovi duhovi“, kojim je otvoren ovogodišnji festival i koji je prikazan van konkurencije, bio je iznenađenje.
Za razliku od prethodnih – pitkih, popularnih i dopadljivih dela kojima je festival otvaran, ove godine stigao je Deplešen sa svojom pretencioznom pričom, punom intelektualne gimnastike, besa, ludila i konfuzije o životu jednog umetnika i fantomima prošlosti koji ga prate. Nešto između sofistične melodrame i misterije, u kojoj dominira naracija, paradoksalne situacije i lavirinti, iz kojih je povremeno teško izaći. Moglo bi se reći da on ima dvesta ideja u minuti i nesumnjivu filmsku strast, ali da je nepotrebno, a svesno, napravio komplikovan i konfuzan film, koji čak ni vrsna glumačka ekipa – Metju Amalrik, Marion Kotijar i Šarlot Genzbur, nije mogla da spasi.
No, zato nam je na samom startu festivala, i to u zvaničnoj selekciji, mogu slobodno reći, stiglo i prvo remek delo. Potpisao ga je ruski reditelj Andrej Zvjagincev, autor čuvenih dela „Povratak“, „Leviatan“ i „Elena“. Sa svojom uništavajućom, kompleksnom i briljantno vođenom dramom „Bez ljubavi“, ruski sineasta nam je još jednom pokazao svoj jedinstveni dar. To je apokaliptična studija o propalom braku i potrazi za odbeglim detetom. Vođena kao krimi triler, hipnotišućeg intenziteta i nepodnošljive dvosmislenosti i to do samog kraja.
Može se reći da su po moralnoj snazi i ubedljivosti to „slike iz bračnog života“, ali ovoga puta ne na bergmanovski, već na ruski način. I ubitačna, bespoštedna kritika savremenog ruskog društva, u kome su potreba za statusom, novcem, luksuzom i slobodom glavne preokupacije, pri čemu je sve zaodenuto hrišćanskim normama, konzervativizmom i nacionalizmom. Društvo bez emocija i ljubavi, u kome su ljudi totalno otuđeni i usamljeni. Nepovezani jedni sa drugima, iako žive u tehnološki hiper povezanom svetu. „Bez ljubavi“ je veliki, snažan, uzbudljiv, potresan film. Bolno istinit i uverljiv. Koji nas podseća da je biti roditelj velika sreća, ali i obaveza. Da se ne samo pokaže, već i pruži ljubav. I da imamo pravo i možemo da uništimo svoj, ali ne i živote drugih. Pre svega svoje dece.
Za razliku od maestralnog Zvjaginceva, delo slavnog američkog reditelja Tod Hejnsa „Wonderstruck“ nije izazvalo nikakvo oduševljenje. Urađen na bazi novele Briana Selznicka „Invencije Hugo Cabreta“, to je film u kome se uporedo odvijaju dve priče, u dva istorijska vremena, o dvoje klinaca koji su usamljeni i nesrećni i koji beže od kuće, tražeći sreću i rešenje svojih problema u Njujorku. I pored lepih i poetičnih trenutaka, to je ipak zašećerena fantazija, razvučena i na momente dosadna.
Ko izvesno nije bio dosadan, već je, naprotiv, izazvao šok i iznenađenje je talentovani mađarski reditelj, Kornel Mundruco, autor čuvenog „Belog Boga“, sa svojim novim filmom „Jupiterov mesec“. To je čudna, idiosinkratska storija o izbeglici iz Sirije koji otkriva da ima natprirodnu moć. Naime, nakon što je bio ranjen, dok je pokušavao da pređe mađarsku granicu, jedan mladi čovek otkriva da može da leti! I da je nezaustavljiv. Za njega više nema granica, barijera, izbegličke policije i službi, čovek je poput ptice – slobodan!
Teško je reći šta je Mundrucov film – satira o antiizbegličkoj paranoji, SF ili fantazija? Ima svega u ovom briljantno snimljenom i kompleksnom delu. Žestoke kritike mađarskog društva – surove politike prema izbeglicama, propalih i korumpiranih institucija, naraslog kriminala i desničarske retorike, kao i podsmeha našem strahu od drugog i drugačijeg. Osim originalne i spektakularne strane, ovaj film ima i veliku snagu i simboliku. Možda je junak Mundrucuovog filma došao da spase nas, ili da nas osudi, ili da jednostavno proživi san svake izbeglice i stvarno pobegne, odlazeći u stratosferu, daleko od ljudskog divljaštva i zla. Jer šta je preostalo izbeglicama sem da fantaziraju o čudima poput letenja, kako bi stigli u sigurnost, mir i prosperitet Evrope?
Nema nikakve sumnje da će od danas najpopularnija životinja i prijatelj dece postati svinja divovskih razmera, zvana Okja, junakinja najnovijeg filma južnokorejskog reditelja Bong Joon hoa. Njegov human, angažovan i smeo film je zapravo priča o devojčici Mija, koja se tokom deset godina brinula i družila sa Okjom, usred južnokorejskih planina. No, situacija se menja od trenutka kada jedna velika multinacionala preuzima i transportuje Okju u Njujork, gde egocentrična, umišljena i zla predsednica kompanije ima velike planove sa Mijinom najboljom prijateljicom. No, klinka ne odustaje i baca se u veliku i upornu borbu spasavanja svoje voljene drugarice. Na tom putu ona nailazi na mnoge prepreke koje joj postavljaju razne grupe – od kapitalista, demonstranata i aktivista za prava životinja, pa do potrošača, koji žele da sudbinu Okje preuzmu u svoje ruke. Mija, pak, samo hoće da svoju drugaricu vrati kući.
„Okja“ je divan film. Inteligentan, zabavan, neobičan, izuzetno dopadljiv, i topao, koji se može čitati na više nivoa i u kome svako može da se pronađe, bez obzira na godine. Pored toga što je to divna porodična avantura i prava ljubavna priča, to je i film o odnosu ljudi i životinja, kao i nemilosrdna kritika savremenog kapitalizma. Pored „Okja“, čija digitalna kreacija zadivljuje – visoka 2,4 m, dugačka 4 m i teška skoro 6 tona, An Seo-hyun je kao 13-godišnja Mija apsolutno impresivna. Maestralne uloge su pružili i Tilda Svinton i Džejk Džilenhal. Jedino pitanje koje se postavlja je kako će producent filma – Netflix biti zadovoljan da takav film bude prikazan samo na malom ekranu?! Na stranu sve drugo, ali digitalni efekti su spektakularni, a vizuelne slike prelepe. Što će se, nažalost, sve izgubiti na jednom iPad-u.
Počeo i Izvestan pogled sa filmom o legendi francuske šansone
Svečano je otvorena i propratna smotra Izvestan pogled i to sa filmom Metju Amalrika – „Barbara“.
Nažalost, kod nas malo poznata, ova ikona i legenda francuske šansone, koja je preminula pre dve decenije, u poslednje vreme predmet je kako pozorišnih tako i filmskih omaža. Amalrikov film nije klasičan biopic, već poetski zapis o velikoj poetesi francuskog jezika i šansone. Napravljen sa atmosferom, stilom, merom, sa briljantnom Žan Balibar u glavnoj ulozi, ovaj film koji afirmiše jedinstvenu ličnost, klasu, stil i pojavu ove šansonjerke, biće pravo zadovoljstvo za gledaoce.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
