Slučaj Poaro

Pre nego su se vrata za njim zatvorila, iza pulta iskorači portir u nagužvanom odelu i pođe mu u susret.

Bio je to isti onaj penzionisani bezbednjak sa glomaznom šapkom.

Pozdravio je detektiva uz poruku da je direktor u sobi.

„A on zna da dolazim?”, sumnjičavo će Poaro.

Portir ne odgovori.

Ćutke povede Poaroa kroz atrijum, pored sata sa klatnom koji je žurio.

Direktor je, kao i prošli put, bio srdačan prema Poarou.

Za razliku od prethodnog susreta sada je ponudio piće, žestinu i sokove.

Poaro je odbio, zahvalivši se.

Direktor nije bio sam u prostoriji.

Na otomanu je sedeo muškarac srednjih godina i vrlo strogog izraza lica.

Pijuckao je gazirani sok i pušio cigaretu.

„Da vas upoznam”, reče direktor. „Moj prijatelj, policijski inspektor.”

Poaro klimnu glavom i muškarac otpozdravi.

„Doneo sam onoliko koliko ste platili”, izjavi Poaro i spusti na astal nabreklu fasciklu.

„Izvolite moje viđenje. Unutra su fotografije, dokumenta, snimci. To su zapažanja o ostrvima. Nadam se da će vam biti od pomoći. Bolje ne umem.”

„Svakako će nam koristiti”, mirno reče direktor. „Ne bismo vas angažovali da nismo verovali u vaše sposobnosti. Ali, ovde smo se okupili zbog nečega drugog. Javio se… problem.”

Direktor se okrenu prema muškarcu na otomanu koji ugasi cigaretu i pročisti grlo.

Muškarac se obrati Poarou.

„Gospodine… i kolega”, glas mu je bio hrapav od pušenja.

„Čuli ste, ja sam inspektor. Biću otvoren. Došao sam da vam saopštim neprijatnu vest. One noći kad ste otputovali, nestala je vaša sekretarica. Od tada je niko nije video. Nije izlazila na ulicu, nije se pojavljivala u obližnjoj prodavnici. U kancelariju nije ulazila. Jednostavno, zametnuo joj se svaki trag. Pa sam se zapitao…”

„Dozvolite”, prekide ga Poaro.

Poaro P. se napregao da pobledi, ali je sačuvao čvrstinu.

„Zaista loša vest”, nastavi detektiv. „Ali, dopustite meni da istražim. I. L. me je mnogo zadužila. Daću sve od sebe da doznam gde je i šta joj se desilo.”

Inspektor smekša, kao da mu je laknulo.

Istrese iz kutije cigaretu na dlan.

„To je bila i naša želja, ali nismo bili sigurni kako ćete reagovati. Znali smo da već dugo sa njom sarađujete i razumeli bismo ako niste u stanju da bilo šta preduzmete. Ipak, ponadali smo se da ćete prihvatiti.”

„Ne brinite, neću nikoga izneveriti. Vas nikako, nju pogotovo ne, a ponajmanje sebe!”

U Poarou je prštala radost i bio je nestrpljiv da izađe na ulicu i sebi dâ oduška.

Dalje je istorija.

Sklonost, tada ne toliko poznatog detektiva, ispoljena u prijemnoj sobi Državnog geografskog i kartografskog odeljenja, obnavljala se i ponavljala, dok nije prerasla u veštinu.

I u rutinu.

A naročito je došla do izražaja na jednom neobičnom brodu.

Na kojem je, uz sva čuda, i ukrcavanje brzo obavljeno…

Ukrcavanje je trajalo kratko.

Počelo je ujutro, a završilo se do podneva.

U svega tri ili četiri sata pristigli su putnici, ukrcan je prtljag i utovarene zalihe neophodne za dugu plovidbu.

Bilo je to prvog junskog dana.

Baš kako je previđeno projektom.

Autor je romansijer čiji je roman „Ukleti brod“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.