Šta ću još otkriti?

Kada je izbio slučaj Marko, mnogi ljudi su zaključili da je, pošto je Marko slagao da je bio u logoru Flosenburg, samim tim slagao i sve ostalo.

Taj zaključak je pogrešan, jer otkriva spektakularno neznanje o prirodi dobrog laganja i dobrih lažljivaca: dobar lažljivac ne barata samo lažima nego i istinama, jer se velike laži fabrikuju pomoću malih istina; u članku „Ja sam Enrik Marko“ to sam ovako rekao: „Kao što zna svaki dobar lažljivac, laž trijumfuje samo ukoliko je zamešena sa istinama.“

Da li je laž da je bio u Flosenburgu bila jedina laž koju je Marko ispričao?

S kojim istinama je Marko zamesio svoju laž ili svoje laži, bile one trijumfalne ili ne?

Tokom gotovo godinu dana danonoćnog rada jedino čime sam se bavio bilo je da pokušam da ih identifikujem; to jest: da pokušam da rekonstruišem istinski život Enrika Marka.

Prvo što sam uradio bilo je da slušam Marka s najvećom mogućom pažnjom, tokom dugih sastanaka koji su snimani i koje sam ja nastojao da usmerim ka svojim ciljevima; oni su se u početku održavali u mom kabinetu u četvrti Grasija, ali kasnije su se nastavili u njegovoj domu, u našim pričama po barovima i restoranima i u šetnjama po predelima iz njegovog detinjstva, mladosti i zrelih godina.

Santi Filjol i Lukas Vermal su mi pozajmili snimke desetina sati razgovora koje su vodili s Markom radi snimanja filma.

Imao sam i dva pomoćnika, jednog u Barseloni – Havijera Gonsalesa Torana – i drugog u Berlinu – Karlosa Peresa Rikarta – zahvaljujući kojima sam mogao da pročitam bezbroj članaka, intervjua i reportaža objavljenih o Marku i da steknem uvid u dokumenta koja su svedočila o njegovom životu u Španiji i u Nemačkoj.

Odgledao sam i saslušao mnoštvo radio i televizijskih intervjua koje je dao Marko a, od određenog trenutka, mogao sam da koristim i njegovu privatnu arhivu, gde je bilo svega, od vesti o njemu i njegovih dokumenata, do pisama i autobiografskih ili pseudoautobiografskih zapisa.

Čitao sam knjige iz oblasti psihologije, filozofije, sociologije, istorije, naročito iz istorije.

Pričao sam sa istoričarima koji su se bavili građanskim ratom, anarhizmom i nacističkom Nemačkom, sa starim i sadašnjim članovima CNT-a, FAPAC-a i Prijatelja iz Mathauzena, s nekadašnjim i sadašnjim Markovim komšijama i rođacima, s vlasnicima barova, drugovima i šegrtima koji su ga upoznali pre pedeset godina, s njegovim najboljim prijateljima i smrtnim neprijateljima, s radnicima, lekarima, advokatima, neurolozima, novinarima, s policajcima.

U najvećem broju slučajeva istraživanja sam obavljao sam.

U to vreme sam često sanjao Marka, i u tim snovima, tačnije, noćnim morama, ja sam se oči u oči svađao s našim čovekom koji me je svaki čas optuživao da sam lažljivac i lakrdijaš, da sam isti kao on, da sam mnogo gori od njega, ponekad čak i da sam glavom i bradom on.

Jesam li ja imao prava da pišem knjigu?

Da li sam to želeo?

Jesam li bio spreman da to uradim?

Da li je uopšte ispravno to učiniti?

Da li mi je dovoljno dopuštenje da to učinim jednostavna činjenica da mi je Marko dozvolio da to učinim i da je sarađivao sa mnom?

Hoću li imati smelosti da napišem knjigu zahvaljujući kojoj će Markova žena i ćerke saznati, recimo, da je njihov muž i otac imao drugu ženu i drugu decu, ili da je bio policijski doušnik?

Šta će još saznati, šta ću još ja ispričati u toj knjizi, šta ću još otkriti ako nastavim da istražujem?

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. Njegov roman „Hohštapler“ objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga