Štimung beskrajne uzaludnosti

U Rusiji na kraju 19. veka, Kostja piše jedan komad za svoju voljenu Ninu. On se oseća zapostavljenim od svoje majke, slavne glumice Arkadine, i njenog prijatelja, romansijera Trigorina. Nina, privučena Trigorinom, sledi ga u Moskvu, rodiće bebu, a želi da postane glumica. Trigorin će je napustiti, dete će umreti, karijera će se raspasti. Ona će nekoliko godina docnije tražiti Kostju… Ovaj, u najboljem smislu paradigmatični sentimentalni komad, komedija sa tragičnim krajem, u Minhenu je inscenirao veoma popularni letonski režiser Alvis Hermanis. Najpre ga je postavio 1996. u Rigi, a sada, 22 godine docnije, u Minhenu u Cuvilliestheater kao re-lektiru.

U Čehovljevom „Galebu“ je reč o štimungu beskrajne uzaludnosti. Gotovo da nema rečenice iz koje ne veje razočarenje, izgubljenost ili žaljenje. Čehov je dramatičar umorenosti životom. Dijalozi kruže oko pitanja nesposobnost da se živi, da se radi ili, drugim rečima, oko pitanja beskrajne dosade. Otuda su njegove drame često igrane sa velom elegije, melanholije, morbidnosti, plačljivosti koja se rađa iz tišine ili onoga što je u inscenacijama Stanislavskog dominiralo kao stilsko sredstvo „Ennui“. Kao i u drugim Čehovljevim dramama, i u „Galebu“ je reč o dekadentnom, dosadom paralizovanom društvu. Centralna tačka priče je Kostja (Konstantin Gavrilovič Trepljov), koji voli devojku iz komšiluka Ninu i koja je protagonistkinja njegove simbolične drame. Nina ima Kostjinu majku pred očima kao uzor i ambiciju da postane slavna glumica. Ona obožava romansijera Trigorina, koji će se na mah zaljubiti u tu neodoljivu devojku mladalačkog šarma. Kada je Kostja jednom puškom oborio galeba, objasnio je, razočaran neuzvraćenom ljubavlju Nine, da će jednom sebi na isti način prekratiti život. Trigorin, koji vidi mrtvog galeba u Nininim rukama, razvija spontano jedan literarni siže. Trigorin će postati ubitačni strelac, a Nina galeb. NJihova sudbina indirektno uključuje i Kostjin usud i on će se na kraju komada ubiti.

Režiser kontrastira, te imanentnu dramaturšku tišinu preseca škripećim vratima na sceni na koju jedan za drugim stupaju protagonisti. Tri puna sata defiluju glumci u istorijskim kostimima na jednoj sve više rekvizitima ispunjenoj bini. Gradacija u materijalnom je simbolični izraz narastanja dramske tenzije. Ovome, na nemačkim binama često gostujućem, režiseru pripisan je epitet „konzervativan“. On je, čini nam se, u nemačkim teatrima danas zbilja jedini reditelj koji protivreči provokativnoj gramatici modernog režijskog dekonstrukcionističkog jezika. Tamo gde je na delu raslojavanje i dekonstruisanje originala, nasilno situiranje, kao samorazumljivi akt, u savremeni kontekst, Hermanis sa gotovo čistunskom egzaktnošću režije pazi na istorijske karaktere i kontekste. U njegovoj režiji i bina i protagonisti deluju antimoderno.

Sva je koncentracija na tekstu i, po mogućstvu, u poverljivom prostoru. Simbolične dimenzije u Hermanisovoj postavci su takve da galeb, kao preparirana ptica, stoji u regalu. Tempo u ovoj inscenaciji je usporen, te i scene sa buketom cveća koje će biti pokidano, iščupanim stranicama iz knjige ili rasutim tabletama po podu neće uneti nikakvo uzbuđenje, već unutrašnju napetost i pogled u duševnu provaliju. Ovde je, kao i svuda pri inscenaciji Čehova, ključna sposobnost da se ta unutrašnja atmosfera mimetički vizualizuje na sceni. Nije odlučujuća dramska radnja, već tiha patnja u životu koja dolazi do izražaja samo kroz nekoliko lapidarnih reči. Mimo režisera Alvisa Hermanisa, u ovoj produkciji su delovali i scenograf Tilo Ulrih, kostimograf Kristina Jurjane. Ulogu Irine Nikolajevne Arkadine je igrala Sofi fon Kesel, Konstantina Marsel Hojperman, Ninu Matilde Bundšu, Trigorina Mikele Kučijufo.

Trijumf antidekonstrukcionističkog teatra u izvanredno uspeloj inscenaciji.