Ubrzo, posle jednog od antisemitskih napada u kom gubi levo oko koje je zamenjeno staklenim, zajedno sa suprugom Eleizerom (Lazarom) Margolinom među prvim jevrejskim doseljenicima odlazi na Bliski istok – u Gazu, potom i Tel Aviv i Haifu, što je čini svedokom iz prve ruke stvaranja izraelske države. Iako je „bogati rođaci ismevaju zbog divljeg Izraela“, ne prekida veze s porodicom u Evropi. Živi u tradicionalnom braku, brine o egzistenciji porodice – drži restorane vegetarijanske hrane, šije, podučava đake, kad sreće ljubav svog života – Hanana, zbog kog se odlučuje na zajednicu s dva muškarca i petoro dece.

– Ovo svakako nije tipična priča jevrejske žene, nego apsolutno jedinstven slučaj – kaže u razgovoru za Danas izraelska književnica Judit Kacir, koja je životnu priču svoje prababe Cile pretvorila u roman, za koji je dobila Specijalnu nagradu Ministarstva kulture Izraela. Objašnjava da joj je trebalo 20 godina da ideju o romanu fikciji pretvori u ovaj dokumentarni roman baziran na dnevnicima njene prababe Cile i zapisima njenog ljubavnika, a potom drugog muža Hanana. Ova knjiga, za koju autorka tvrdi da je „njen životni projekat i najvažnije delo“ pre nekoliko dana, u prevodu Dušice Stojanović Čvorović sa hebrejskog na srpski jezik, objavljena je u ediciji Gral izdavačke kuće Clio, što je bio povod da Judit Kacir početkom ove nedelje poseti Beograd i Novi Sad.

* Šta je to što ljude fascinira kod predaka i tera ih da rekonstruišu njihov život?

– U Kini postoji divna izreka: „List se vraća korenu“ – list pada na zemlju i vraća se tamo odakle je potekao. Dakle, svi imaju potrebu da se vrate u svoju prošlost, da se vrate svojim korenima, svojim precima. Naročito ako su u svojoj porodici imali tako zanimljive ličnosti i priču kao što je ova.

* Kako se u jevrejskom društvu gleda na poligamiju, posebno kad je žena u pitanju?

– To nije bila klasična poligamija. Cila je želela da se razvede, ali muž nije na to pristao. Oni su živeli zajedno jedno vreme, onda u odvojenim kućama. Eliazar nije imao drugi dom. On nije imao nikog osim njih i zapravo je ostao, želeći da oni osećaju krivicu. Stalno je delio obroke s njima, bio je stalno prisutan, jer je želeo da se osećaju krivim. A „ujka Hanan“ je taj koji je odgajao decu, starao se o njihovom obrazovanju i držao porodicu na okupu.

* A kakav je odnos jevrejskog društva prema vezama između starije žene i mlađeg muškarca – osim što živi s dva muškarca, Cila je od Hanana starija deset godina?

– To je u početku bila tajna. Dugo su se krili. Formalno je ona bila Elijazareva žena, a Hanan je tu bio samo neko ko je „živeo“ s njima. Tek kad je Elijazar umro 1944. godine, to je postalo javno. Oni su mogli da se venčaju. Pre toga to je bila tajna, mada su svi znali za njihovu vezu. Što se tiče razlike u godinama, Cila se veoma stidela svog izgleda i što je delovala toliko starije od njega. U internatu koji je kasnije otvorila deca su je stalno zapitkivala da li je Hanan njen brat ili sin, tako da se dosta stidela zbog te razlike u godinama koja je bila očigledna.

* Da su u suštini Cila i njena priča avangardni čak i za današnje vreme sveopštih sloboda?

– Ona je samo bila hrabra i dosledna sebi, nije ignorisala svoju ljubav. Jednostavno je pratila svoje srce i nije mogla da dozvoli da porekne to što oseća. Ona nije volela Elijezera i kad je dobila priliku da zaista voli nekoga, jednostavno je to iskoristila.

* Šta je razlog zbog kog ona o svojim muškarcima u dnevniku piše ne pominjući njihova imena, već su oni: „verenik“, „muž“, „moj bivši muž“, „mladić“, „prijatelj“, „moj čovek“?

– Zato što je ona uvek u centru zbivanja – postoji ona kao centar i muškarci oko nje. Imala veoma zdrav ego. Unuci je nisu voleli, što se može sagledati i iz knjige, jer su je videli kao tiranina, kao nekog ko je veoma dominantan. Ja joj se divim možda i zato što je nisam poznavala, već sam sve što sam saznala o njoj saznala iz memoara. Da sam je lično poznavala, možda bih promenila mišljenje.

* Da li ljudi poput Cile i Hanana pišu dnevnike i zato što žele da jednog dana oni budu pročitani, a možda i objavljeni?

– Cila je čak i objavljivala delove svojih memoara u novinama tokom pedesetih godina, ali mislim da nije imala želju, a ni nameru da delovi koji se tiču njenog privatnog života budu javno publikovani. Mislim da je svoje memoare pre svega pisala za svoju decu kako bi se opravdala, ponovila objašnjenje i možda izvinila. Nažalost, njena deca ih nikad nisu pročitala. Što se tiče Hananovog rada, on je pokušavao da objavi serijal tekstova o svojoj teoriji kako su Jevreji potekli iz Indije. Tu čudnu teoriju niko nije hteo da objavi, pa je to na kraju uradio sam i poklonio to članovima svoje porodice. Nisam sigurna za njegove dnevnike da li je imao nameru ili želju da budu objavljeni.

* Koliko je Cila uticala na to što su Vaše književne junakinje najčešće jake žene u društveno neprihvatljivim vezama i odnosima?

– Nisam sigurna da je Cila inspiracija, ali često pišem o takoreći nemogućim ljubavnim vezama – između rođaka, mlade devojke i starijeg muškarca, učenice i profesora književnosti… Ne bih rekla da je to sve Cilin uticaj, to vidim kao svoju karmu.

* O čemu pišete u knjigama za decu?

– To su knjige za veoma malu decu uzrasta od tri do šest godina. Uglavnom pišem priče koje sam pričala svojim ćerkama kad su bile male. Jedna od njih je o cirkusu u kom nastupaju vile koje pokušavaju da se oslobode i jedna devojčica im pomaže u tome.

* Šta je za Vas jevrejska književnost danas – neki je dele na izraelsku koja izvorno nastaje u samom Izraelu i jevrejsku koju stvaraju Jevreji širom sveta?

– Najviše pisaca za koje možemo da kažemo da pišu jevrejsku književnost dolazi iz SAD. Tamo već postoji četiri-pet generacija doseljenika. Oni pišu o svom doseljeničkom iskustvu, svojim porodicama. Opet, u Izraelu je drugačija situacija, rekla bih, drugačija perspektiva, tako da to je neke osnovna razlika. Ali, nisam sigurna da bih mogla da držim predavanje na ovu temu.

* Da li, kad je reč o jevrejskoj književnosti, generalno postoji problem jezičke barijere i nedostatka prevodilaca? Da li Vi tu temu u romanu pokrećete i unutar same jevrejske zajednice, jer Hanan Ciline dnevnike prevodi sa jidiša na hebrejski?

– Nažalost, hebrejski jezik malo ljudi u svetu danas govori, tako da u velikoj meri zavisimo od prevodilaca i izdavača. Ali, za mene je to maternji jezik.

* Gotovo sve vaše knjige su bestseleri, čemu učite svoje studente na časovima kreativnog pisanja?

– Prvi savet je da mnogo čitaju, naročito da čitaju velike pisce, jer je čitanje najbolja škola pisanja. Druga stvar je da pišu neustrašivo kao da to niko nikada neće čitati i da tek onda to objave. Na kraju, jako je važno da pišu o onome što je njima lično najinteresantnije, što njima zaokuplja i misli i dušu. Međutim, najvažniji savet je da im to ne bude profesija, jer vrlo verovatno neće uspeti da žive od toga. Najbolje bi bilo da se bave nekim, recimo, informacionim tehnologijama, a ako uspeju i paralelno s tim pišu, to je prava kombinacija.

U Izraelu nema striktno privatnih priča

* Cilin životni roman je istovremeno i istorija Izraela. Da li je moguće u njenoj, a možda i ne samo njenoj generaciji ispričati bilo čiju životnu priču bez događaja na opštem političkom i vojnom planu?

– To nisu toliko politička, koliko su istorijska, egzistencijalna zbivanja koja se tiču samog procesa doseljavanja Jevreja i osnivanja izraelske države. Mi zapravo ni sad ne možemo da pričamo o striktno privatnim životima u Izraelu, a da se na neki način ne dotaknemo i političke situacije.

Perezova „kraljica života“

– Kada je „Cila“ objavljena u Izraelu, pokojni predsednik Šimon Peres napisao mi je pismo na tri strane, poredeći ovaj roman sa „Anom Karenjinom“, „Madam Bovari“ i „Ledi Četerli“. Cilu je nazvao „kraljicom života“jer je umela da živi i bila osećajna i nesalomiva. Mislim da je njen karakter dao snagu i ovoj knjizi“, rekla je Judit Kacir na beogradskom predstavljanju njenog romana u „Parobrodu“.

Prevod sa engleskog jezika: Ivanka Jelić