Sve je lako kad si mlad

Andrej Gugnin (1987), izdanak je nove ruske pijanističke škole, koja je i te kako nasledila gorostasne putokaze svojih pedagoških predaka, ali se i sa mnogo radoznalosti i sportskog duha upustila u brušenje klavirskog znanja širom Evrope i još dalje.

Rezultat je impresivno interpretativno nasleđe, što bez sumnje probija između prstiju ovog momka i jasno učestvuje u celokupnom duhu nastupa, ali zato vidno osavremenjeno modernim poimanjem koncepta muzike u celini. Da li to narušava išta od one besprekorne i neporecive aure perfektnog SSSR pijanizma, kakvog znamo?

Pa, baš i ne. Andrej Gugnin jednako je plemenit poput svojih slavnih prethodnika i sunarodnika, kada se viteški prihvati instrumenta. Ali, zraci sadašnjeg trenutka u tolikoj meri obasjajavaju njegovo umeće, da ono ne ostaje samozadovoljno u mestu, nego upravo hrli ka svetu bezgraničnih umetničkih mogućnosti koji je za njega očigledno tu iza ćoška.

Iako veoma privlačne scenske pojave, Andrej Gugnin za svoje tajno oružje ipak ima razum i srce. Tako već sam izbor programa svedoči ovde o ličnosti koja nikako ne igra na sigurno. Svirati Betovenovu po svemu gigantsku „Hammerklavier“ Sonatu br. 29 op. 106, već vas u neku ruku čini veoma specijalnim bićem.

Odsvirati je, međutim, sa elanom, filozofskim nadahnućem, ščepati njenu polifoniju i vedro se poigrati njome kao da nije ništa – e, to već govori o doraslosti i najkomplikovanijim zadacima, kao iz kakve bajke, a zatim i o profesionalnoj kompetentnosti. I, da se razumemo, ozbiljna poduka kroz koju je mladi Gugnin prošao još u dečaštvu, ima dabome veze sa ovom interpretacijom Sonate „Hammerklavier“, ali samo jednim delom. Reč je više o Gugninovoj ličnoj energiji i njegovoj, zaista školski odnegovanoj, ali zapravo prirodno postojećoj stvaralačkoj srži. Taj nagon tera ga da istražuje i upušta se u ne mnogo privlačne ekspedicije pred kojima bi mnogo ko odstupio.

Sa druge strane, svestan u svakom momentu one natkriljujuće Betovenove monumentalnosti, ovaj pijanista sa posebnom pažnjom laća se genijalnih misli velikana. Zadivljeni ste superiornim sviračkim umećem Andreja Gugnina ovde, ali još i više njegovom umetničkom savešću da ne prilagođava ovog Betovena sebi, već da naprotiv sledi njegov put, dozvoljavajući oštroumnosti Betovenovoj da izbije u punom sjaju napolje kao dobri džin iz boce.

Pauza između dva dela koncerta bila je zato razumljivo prekratka da sažmemo sve utiske o Gugninu i njegovom Betovenu. Ovaj potonji ponovo nas je tako prenerazio nadmoćnošću svoje kompozitorske suštine.

Da li je moguće da je jedno živo stvorenje, čovek sasvim poput nas, u sebi nosio takav univerzum ideja, žudnju za sagovorništvom sa budućnošću, osoben pokret i kolor u svome delu, jedinstven jezik saopštavanja, toliko prebogat da bismo mogli do beskraja izvlačiti napolje primere iz ove riznice… Zato su Šopenova 24 prelida iz op. 28 bili sasvim poput uhvaćenih i odmah potom oslobođenih atoma emocija i raspoloženja u svom najživljem obliku, toliko da su se zadržavali gotovo otelotvoreni pred nama u dvorani Kolarca, poput nekih tvorevina mašte.

Sustižući se uvek na naročito doživljen način od pijaniste začeti, na kraju smo se pitali – da li je moguće ovoliko distingviranih komadića učiniti i doista u svom umetničkom izrazu različitim među sobom u nizu.

I istovremeno uraditi to praktično ni nalik ičemu od svega onoga što se smatra ‘tipičnim’ Šopenovim izvođenjem, bogu hvala. Jer, Gugninova povremena nabusitost tona ovde, smenjena u trenu najnežnijim doticajem dirke ikada, toliko da naprežete sluh ne biste li je iskusili, odigrava se u prostoru njegovog klavirskog stava koji nimalo ne pati od sladunjavog vonja kakvog muzejskog salona, već grabi krupnim korakom napred ka sreći sopstvene inspiracije, nemajući vremena za sentimentalne rituale. Sve je stvarno lako kad si mlad.