Tabui srpske književnosti 1

Na debati „Postoji li gej književnost?“, koja se održala ove nedelje, kao razlog okupljanja istakao je i razmatranje postojanja gej kreativnosti. Stoga je upitao šta jedno delo čini gej delom. Da li ga definiše seksualna orijentacija autora ili autorke, ili sam sadržaj dela?

Marija Knežević, autorka, kaže da se tog termina iz teorije književnosti ne seća. Ako ga nema u teoriji zvanično, on ne postoji.

– Ne osećam potrebu, kad naletim na dobru knjigu, da joj dajem taj atribut – kaže Knežević.

Tatjana Rosić, profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije, i književna teoretičarka, kaže da se u knjizi Dragoslave Barzut „Pristojan život“ zagovara postojanje lezbejske književnosti uz pokušaj autorke da opiše koje bi to karakteristike lezbejske književnosti bile.

– Knjiga se tiče kompletnog ex YU područja i u njoj postoji pokušaj da se formuliše nešto što bi bila gej književnost i mislim da će ti pokušaji da se nastave – smatra Rosić. Ona je dodala da je roman Bojana Krivokapića koji je ove godine ušao u prvih pet romana nominovanih za NIN-a, njoj bio predstavljen kao gej književnost.

– On ima jednu do dve scene otvorenog fokusiranja na ljubavni odnos između dva muškarca, ali se roman bavi drugim stvarima, više nekim osećanjem bezdomnosti i prinudnog nomadizma, a na samom kraju ide u neku futurističku distopiju. Što se tiče homoseksualnog odnosa koji bi bio opisan toga nema, jer je on tabu srpske književnosti – ističe ona. Rosić je dodala da kod Davida Albaharija postoji jedan broj priča, kroz koje se, pod opravdanjem lakih opijata, provlači homoseksualni kontekst.

– NJegov roman „Brat“ je najozbiljniji domet što se tiče homoseksualne i transrodne priče – smatra ona. Dodaje da se u ovom delu radi o dvostrukom ubistvu transrodne osobe koje se dešava u Zemunu. Svi kritičari koji su prikazivali roman, uključujući i Teofila Pančića, bavili su se čuvenom Albaharijevom pričom u priči, intertekstualnošću, a da nigde nisu pomenuli sadržaj romana.

– Seksualnost, transrodnost, ubistvo, nacionalizam – ključne su reči koje se uopšte ne pojavljuju u prikazima, a ono najgore, kada je Albahari povodom tog romana davao intervju, pitali su ga da li tema korespondira sa Prajdom, on je rekao „ne, ne ne, nema nikakve veze sa Prajdom, već sam video jedan događaj iz života“, stoga se na izvestan način distancirao – dodaje Rosić.

Na Arsenijevićevo pitanje da li rukopisi koji tematizuju gej ljubav kod izdavača izaziva neprijatnost prilikom objavljivanja dela, Ivan Bevc, direktor izdavačke kuće Booka, kaže da je njegova „zvezda vodilja“ kvalitet dela koji objavljuje.

– Bitno je da je knjiga kvalitetna i da na ovaj ili onaj način korespondira sa stvarnošću i vremenom u kome živimo. Od autorki i autora koje smo mi objavljivali a mogu da se svrstaju u taj šablon najpoznatija je Ali Smit, jedna od vodećih savremenih britanskih autorki, koja je više puta nominovana za Bokera, osvojila silne nagrade, međutim, smatram da nju većina čitalaca nije percipirala kao gej autorku zato što je kod nje dominantan kvalitet – ističe Bevc i dodaje da veruje da s jedne strane postoji određena vrsta zadrške, ali baš zato je značajno objavljivanje knjige sa pomenutim sadržajem, kako bi se, po njegovim rečima, napravio jedan mali iskorak na lokalnom tržištu koji će uvesti u problematiku, ali upakovanu u vrhunsko pakovanje i stoga lakše dopreti do svesti čitalaca.

– Pričamo o nečemu što je globalno prepoznato kao vrhunska književnost, stoga i Prajd i sve ove priče treba da predstavljaju jednu vrstu mosta zarad dopiranja u širu svest ljudi, kako bi oni prepoznali pravo gej ljudi da postoje, da ih ne ugrožavaju i da ih tretiraju kao ravnopravne. Potrebna je ta svest jer, čini mi se, još uvek na našim prostorima ne postoji – kaže Bevc.

On je naglasio da mu kao izdavaču bude smešno razmišljanje „jao da li će ovo da uplaši širu čitalačku publiku“. Stoga je ispričao priču o knjizi koju bi svima preporučio, nevezano za orijentaciju jer je, smatra on, vrhunska književnost u pitanju, „Razgovori sa prijateljima“, autorke Sali Runi, izdavača Geopoetike.

– Mlada autorka je proglašena za jedan od najvećih glasova savremene književnosti. Sećam se da sam čitao o čemu se radi u knjizi – u pitanju su bile dve devojke koje su bile u vezi, ali sada više nisu, jedna od njih je našla nekog tipa. Međutim, kada mi je knjiga Geopoetike došla u ruke, opis radnje kao da nije pisan o toj knjizi. Nigde ni reči da su njih dve imale vezu, već je to neko lepo žensko prijateljstvo, a onda se ova zaljubila u nekog njega, a od prve stranice je jasan buran odnos između njih dve. U tom momentu sam shvatio da je izdavaču bilo neprijatno da to stavi na korice jer je imao strah da će da izgubi određeni broj strejt čitalaca – kaže Bevc.

Film ide korak dalje

Za razliku od književnosti kod filma je forma mnogo slobodnija, jer dok su u našim knjigama homoseksualne uloge ili epizodne ili eksperimentalne, na filmu, u zavisnosti od generacije kako režisera tako i glumaca, situacija je drugačija.

Rosić je kao primer navela autora mlađe generacije poznatog po filmu „Šišanje“ Stevana Filipovića, i istakla da je on u svom poslednjem filmu „Pored mene“ namerno razbio tabu i kao ključnu scenu predstavio poljubac između dva muškarca, sportista.

– U vizuelnom smislu ići će se korak dalje od onoga što je Dragojević uradio u filmu „Parada“, ili u nekim drugim našim filmovima gde je sve to stajalo na nivou epizode – smatra Rosić. A Arsenijević je dodao da je to ne samo na nivo epizode već i neke vrste karikature.

Bevc je primetio da je to generacijska razlika ne samo kod režisera već i kod glumaca.

– Kod generacije glumaca koji sada imaju oko dvadesetak godina situacija se doživljava mnogo normalnije, jer su klinci odrastali u periodu kada ova tema prestaje da bude tabu, i da su verovatno svi imali u svom okruženju prijatelje koji su se autovali i to više nisu bili neki tamo gejevi, već ljudi bliski njima, stoga ih i glume najnormalnije.

Manje od 18 ljudi u publici

Ovo je prvi program koji se događa u Krokodilovom centru za savremenu književnost, istakao je Arsenijević. On je napravio paralelu ovog događaja i svirke Sex pistolsa u Mančesteru, kada je u publici bilo 18 ljudi, i kada je svako od tih 18 osoba napravio bend pa je tako nastala punk scena.

– Ko zna šta će sad od svih nas ovde da postane, a možda nas ima čak i manje od 18 – našalio se pisac. Drugu anegdotu koju je podelio sa publikom u vezi sa prvim programom koji je zvanično otvorio Krokodilov centar jeste bila ta kada je grupa Obojeni program svirala u Skoplju i kada je na koncert došla jedna osoba.

– Bend je za taj nastup izjavio da im je to bio najbolji koncert u životu, a posle su svi otišli na piće – rekao je Arsenijević nasmejavši publiku.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.