Tamna igra volje za moć

Ali, do tog momenta imaju familije psihopata reč: demonske intrige i krvoločna ubistva bez kraja i konca. Međutim, ovo nije nadvremena parabola sa aktuelnim paralelama o ogrubljenju društva i požudi za moć nastranih tipova, već istorijska drama koju je režirao Mihael Talhajmer iz Šekspirove „York-Trilogy“ iz 1592/93. g.

Onaj ko teži moći mora se najpre „dokazati“ među sopstvenim ljudima. To je za Ričarda i partija i familija ujedno. Na listi su na prvom mestu starija braća, srodnici koji su ženidbom dospeli u porodicu i mali prinčevi. Jedan za drugim će zaredom biti svi likvidirani. Ričardov uspon i pad počivaju na programu jedne proste rečenice: „I am myself alone.“ U njoj se krije tajna njegovog stremljenja vlasti i njegove propasti. Svi su u ovoj drami bez ostatka psihički poremećeni i sa visokom dramatičnošću razrogačenih očiju vrište, besne i divljaju u kabinetu strave i užasa. Otuda nije čudo što u ovom dvoipočasovnom hiperrealističkom „ubijanju iz državnih pobuda“ manje osećale reminiscencije na krvavu englesku istoriju na koncu srednjeg veka, već naturalističko ekspresivni udar zla. Ričard III je makijavelist avant la lettre, intrigant u velikom stilu i sam žrtva sa telesnim manama. Ovaj aspekt njegovog karaktera je isticao još Tomas Mor. U inscenacijama ove Šekspirove kraljevske drame je naglasak na psihopatologiji i telesnim manama kao nadkompenzaciji (leva ruka Vilhelma II, Gebelsovo hramljanje), kao i fascinaciji apsolutnim cinizmom zla i iracionalnim kalkulisanjem moći. Niče u svojoj teoriji o prezentnosti zla u volji za dobrim, citira Benjamin Constant(a), u kome ovaj Ričarda III ne vidi kao predstavnika jednog „žanra“ ili jednog „tipa“, već jednu užasnu modernu individuu koja će postati žrtva sopstvenog mita. Na ovom mestu treba istaći izuzetnog protagonistu u naslovnoj ulozi Normana Hakera, grbavog i ružnog, beskrupuloznog i umobolnim ambicijama razobličenog paranoičara sa golim grudima, masnom kosom do ramena, belim puderisanim licem i crvenim podočnjacima koji hramajući sikće i divlja. Sve nijanse glume slavnih prethodnika-idola su se stekli u njegovoj glumi: Lorens Olivije, Ijan Makelen, Kenet Brana i Kevin Spejsi kroz nekakvo akustičko moduliranje kojim ovaj genijalni glumac raspolaže.

Režiser Mihael Talhajmer tumači Šekspira doslovno. Jedna od najlepših metafora svetske književnosti „Zima našeg nezadovoljstva“, kao što ju je Avgust Vilhelm Šlegel preveo ili „Zima naše gorčine“ kako je Tomas Braš preveo za ovu inscenaciju, čini prvu rečenicu komada. Ričard III nije hulja u činu, već na reči, u najponornijem verbalnom nitkovluku. Njegov govor je trijumf dvoznačnosti kao ni u kakvom drugom komadu svetske književnosti. U Talhajmerovoj režiji sve figure izlaze na scenu iz pozadine bine, u nekoj vrsti „tower of power“, silosa na bini, čiji je pod pokriven naslagama tamnog lišća. Crno je dominantna boja scene i svih kostima iz sveta fantazije koji se ne mogu pripisati nikakvom istorijskom kontekstu. Samo je jedna crvena plastična kesa tu kao „instrument ubistva“ da koloritno markira užas. Ovoj demonskoj atmosferi doprinose i tonovi dubokih frekvenci minimalističke muzike Berta Vredesa. Možda je crno u crnom prenaglašeno u Talhajmerovom čitanju, nekakav ekspresivni kabinet strave i užasa. Tamna igra volje za moći i egoizma postaju konstitutivna načela kao konsekventna odlika sistema. Ova inscenacija u minhenskom Rezidencteatru je paradni primer inscenacije za akademsku građansku publiku. Norman Haker u naslovnoj ulozi je briljantan primer i prototip malignog narcizma. Grandiozna inscenacija, veliki i dugi aplauz.