Velike priče: Nesnimljena scena za film „Toma“ – Sedeli u kafani Mika Antić, Toma Zdravković i Zoran Radmilović

Serija Toma u 8 epizoda donosi proširenu priču o Tomi Zdravkoviću i obrađuje njegovo detinjstvo, muzičke početke i odnose sa brojnim prijateljima iz tadašnje Jugoslavije.

Među poznatim likovima koji se pojavljuju u filmu nalaze se i Miroslav Mika Antić i Zoran Radmilović, a njih u seriji ima malo više.

A kako bi izgledala jedna nesnimljena scena napisao je Dejan Stojiljković u priči Posle vina za Velike priče, što prenosimo u nastavku.

Ulica je duga.

Kao da nema kraja, ni početka.

Toma Zdravković je meri pogledom kao majstorskim metrom, dok u šaci gužva poništenu tramvajsku kartu a u mislima prebira po stihovima pesme koju još nije napisao. Gura šake u prazne džepove i ide korak po korak, bez žurbe. Konačno, nailazi na kafanu.

Ukotvljena između dva drveta lipe, poput broda koji nikad neće otploviti iz luke, podseća ga na jednu malu birtiju u Leskovcu gde je voleo da svrati i sluša pesme na radiju. Tamo je prvi put čuo Sinatru. I popio prvu čašu vina.

Ulazi u lokal i shvata da je u njemu baš malo gostiju. Rasklimatane stolice poređane oko stolova koje prekrivaju karirani stolnjaci uglavnom su prazne, nezainteresovani konobar čita novine za šankom, iz kuhinje dopire miris zaprške a sa radija svira Carevac.

Za stolom u uglu sede dva bučna gosta, prepiru se, piju i puše.

Toma namah prepoznaje dva veseljaka. Onaj što sedi na stolici levo, odmah ispod fotografije doživotnog predsednika, brkati mrgud veselih očiju, to je Zoran Radmilović, glumac. Čovek što sedi desno, do akustične gitare koja se odmara oslonjena na zid, to je pesnik, Miroslav Mika Antić. Poznaje ih sa televizije, naravno, i iz novina, i iz knjiga… Jednom prilikom je recepcionerki u hotelu “Ambasador” u Nišu recitovao Mikinu pesmu “Kiša” nadajući se da će je tako ubediti da sa njim popije kafu nakon što završi smenu.

Ta pesma je imala baš lep, optimističan kraj.

Samo jedna sreća ima.
Noćas treba da naiđe.

Bistrooka Nišlijka ga je odbila.

Ali Toma sluti da to nije bilo do Mikine poezije, već do njegovih udvaračkih veština. A možda je i do nosa? Ko će ga znati… Glumac ima isti takav veliki kljun kao njegov. Ali ga žene, jamačno, vole.

Toma zastade, pa malo razmisli.

“Ne…”, šapnu sebi u bradu sa olakšanjem. “Nije do nosa.”

Mahinalno seda za prazan sto odmah pored onog gde su pesnik i glumac.

Gleda u praznu limenu pepeljaru i prebrojava kvadrate na kariranom stolnjaku kao da su šahovska polja. Razmišlja. Sa zvučnika kreće veliki hit “Siromah sam, al’ volim da živim”. Glumac i pesnik složno prihvataju pesmu i Tozovac momentalno dobija prateće vokale. Ono malo gostiju u kafani u početku negoduje ali, do refrena, i oni kreću da pevuše.

Dolazi konobar sa spremnim pitanjem.

“Izvolite?”

Toma shvata da ga čovek u uštirkanoj beloj košulji i izlizanim lakovanim cipelama koji likom podseća na čuvara u domu za nezbrinutu decu, a stavom na policijskog doušnika, odmerava prilično potcenjivački. Navikao je na to. Celog života ga ljudi procenjuju i podozrivo gledaju. Sude o njemu po spoljašnosti. Po bledom licu sa upadljivim velikim nosem, po blagom, dečačkom osmehu, dugim prstima što drže mikrofon, karte i kockice za barbut, izlizanom sakou koji je dobio na poklon od oca kad je krenuo u Beograd… Ljudi misle da, ako su mu zavirili u džep i novčanik, znaju ko je u stvari.

A da bi stvarno to znali, moraju da mu zavire u dušu.

I to se na kraju uglavnom desi. Kad zapeva.

“Piće ili večera?”, pita konobar.

“Vino.”

“Molim?”

“Vino, prijatelju. Ono ti je i jedno i drugo.”

“Šta je i jedno i drugo?”, zbunjen je uštirkani.

“Vino je i hrana i piće.”

“Aha… Znači ti bi da večeraš jedan vranac?”

“Radije bih frankovku, ako imaš.”

“Nemam.”

“Onda daj vranac.”

“Da ti serviram u flaši ili ćeš možda u tanjiru?”

“Je l’ ste svi tako vickasti u ovoj kafani?”

“Ma jok, samo ja…”, kelner pokazuje glavom na sto pored, “… i ovaj glumac.”

Zatim opet usmerava pažnju na gosta.

“Baš lepo”, klima glavom uz usiljeni podjebavački osmeh. “Dakle, gospodin bi vranac?”

“Čašu crnog vina… Da.”

“Čašu?”, opet se konobar pravi blesav.

“Da. Šta je problem?”

“Prijatelju, u ovoj kafani se ne pije na čašu. Da ti donesem ja lepo litar, a? Lakše i tebi i meni.”

“Ne. ‘Oću čašu. Vino se tako pije. Čaša po čaša.”

Konobar prevrnu očima i ode a Toma ostaje da sluša razgovor pesnika i glumca.

“I tako… kupim ja tu repliku”, kreće u priču Zoran Radmilović.

“Kako to misliš – kupim?”, pita Antić.

“Pa lepo… Toma Kuruzović tad igrao u onoj predstavi Petorica pod barjakom. I improvizovao sa tom replikom… Član biblioteke!”

Alkos što drema za stolom blizu šanka podiže glavu.

“Ko je član biblioteke?”, upita zbunjeno.

“Ja!”, ponosno će Radmilović.

“On! Zar ne vidiš?”, potvrđuje Antić.

“Kako da vidi, kad vidi duplo?”, pita se Radmilović.

“Ti si član biblioteke?”, zbunjen je pijanac.

“Jesam. Evo je i članska karta, viri dva prsta iz džepa košulje…”

Zbunjeni čovek čkilji vodenjavim očima, napreže se da vidi nevidljivu člansku kartu biblioteke.

“Je li, prijatelju…”, sažaljivo će Radmilović. “Jesi li ti bio ikad u biblioteci?”

“Jesam… Ušô sam jednom. Mislio sam da je poljoprivredna apoteka.”

“Eto… Vidiš, Miko… On čovek bar bio jednom… A ti?”

“Ja sam pisac. Pisci nikad ne idu u biblioteku. Osim kad moraju.”

“Onda u redu”, klima glavom Radmilović i nastavlja svoju priču. “I tako… Kažem ja Kuruzoviću: Burazeru, da prodaš ti to sa članom biblioteke meni, da ja to govorim u svojoj predstavi…”

“U kojoj predstavi?”

“Ne znam još. Biće neka, pa ću da ubacim. Nek bude u rezervi… Ne traži ni hleb ni vodu.

“E, pa u to ime živeli…”

Kucaju se, pa otpiju po jedan dugi gutljaj. Mladić za susednim stolom ustaje, popravlja nevidljivi nabor na sakou, prilazi im i pita:

“Dobro veče… izvinite… Da li je slobodna ova gitara?”

Radmilović ga pogleda.

“Ova?”

“Da.”

“Ti bi da sviraš, a?”

“Malo.”

“Malo?”

Toma shvati da ga pesnik odmerava pogledom, ali ne na isti onaj način na koji je to učinio konobar. Bio je to drugačiji pogled. Radoznao i pomalo brižan. Kao kada je njegov deda odmeravao čokot mlade loze u vinogradu, zabrinut da li će iždžikljati i dati dovoljno velike grozdove.

“Sedi s nama, druže…”, ponudi ga pesnik stolicom naspram sebe.

Toma je seo sa Antićem i Radmilovićem u seriji

Toma seda na ivicu stolice, uze gitaru u ruke, kao da će da se sakrije iza nje. Zoran Radmilović ga gleda, iz velikih brkova mu igra osmejak.

“Vidi, Miko, ovaj ima veći nos od mene…”, zaključuje značajno, a onda se obraća Tomi. “Slušaj, sine, moj savet ti je da pustiš brkove, onako staljinovske, ozbiljne… Kao moje.”

“Ti nemaš ozbiljne brkove”, negoduje Antić.

“Šta mi ti znaš šta su ozbiljni brkovi?”, odgovara Radmilović pa se opet obraća Tomi. “Vidi, mali… Kad imaš takve brkove, ozbiljne… kao moje, niko neće da ti gleda u tu surlu. Naročito ženskadija.”

“Zoki…”, reče Antić blagim glasom. “Ajde ti malo da ćutiš, a on neka peva.”

Toma krenu da peva “Posle čaše vina”, pesmu koju je odavno napisao, ali je još nije snimio i objavio. Pesnik i glumac ga pažljivo slušaju.

Kada se završi pesma, nastade tajac.

Prvi se oglasi Antić.

“Mali, ko ti je pisao tu pesmu?”

“Ja…”, reče ovaj stidljivo.

“Kako se zoveš?”, upita ga Radmilović.

“Toma Zdravković.”

“Još jedan Toma…”

Mika mu pruža ruku.

“Mika Antić. A ovo ti je Zoran Radmilović, veliki glumac…”

“… izvođač glumačkih radova”, ispravlja ga Radmilović i pruža ruku.

“Poznajem druga”, kaže Toma uz osmeh. “Sa televizije.”

“Sad će da kaže da poznaje i tebe”, reče Radmilović zajedljivo.

“Čitao sam vaše tekstove u Ritmu…”, reče Toma. “I pesme, naravno… Jedino mi nije jasno…”

“Šta?”, Antić podiže obrve.

Toma se kratko suzdržavao, oklevajući, pa na kraju ipak upita:

“Što toliko ne volite Rolingstonse?”

“A ti ih voliš?”

“Volim onu njihovu… U crno obojeno.”

“Odakle si, dečko?”, upita ga Radmilović.

“Pečenjevce. Pored Leskovca.”

“Znaš neku cigansku pesmu?”

“Ih… Gde ne znam. Južnjak kad se rodi, odma’ pored maternjeg jezika, nauči ciganski…”

“Pa je l’ govori neko dole srpski?”, pita Radmilović.

“Tu i tamo…”

“Ajde sviraj mi…”, započe Antić zamišljeno, pa se onda seti. “Pira mange korkoro.”

“Od Šabana Bajramovića?”, pita Toma.

“Znaš nekog drugog Šabana?”

“Znam onog… Nema veze. Evo.”

Toma počinje da svira, a Mika krene da recituje.

“Šetam se sam… O, Bože… Šetam se sam, zato što sam, Bože, siromah… Zato što sam, dobri Bože, siromah… Šetam se sam, jer nemam oca svog… O, Bože… Dobri moj Bože… Zašto oca svog nisam video?”

U tom trenutku u kafanu ulaze dva milicionera u uniformi.

“Vidi, Miko…”, opet će Radmilović zajedljivo. “Dolazi ti narodna vlast na noge. Biće od tebe disident.”

“Ma ko im klacka koske… Mali, što si prestô da sviraš?”

Milicionerima prilazi konobar.

“Druže Kuljača? Kao i obično?”

Drug Kuljača, korpulentni, glavati čovek u plavoj uniformi, klimnu glavom. Predstavnici narodne vlasti onda sedaju za jedan od stolova.

Kuljača blago klima glavom i prema Radmiloviću, ovaj uzvraća klimoglavom.

U tišini koju remete vesti sa radija, konobar donosi milicionerima čorbu i karafindl.

Mika Antić gužva paklu sa cigaretama.

“Eto ti ga sad… Ostadosmo bez cigareta. Mali, imaš li ti neku?”

Toma odrično klima glavom.

“E, do mojega…”

Zoran Radmilović ustaje.

“Gospodo, situacija je ozbiljna… moramo po cigarete.”

Kreće ka izlazu.

Mika ustaje, kreće za njim.

“Mali…”, zatim zastaje i okreće se ka Tomi. “Šta čekaš? Hajde s nama…”

Prolaze pored milicionera i izlaze.

Milicioneri nastavljaju da jedu čorbu, konobar malo pojačava muziku s radija, čuje se glas Silvane Armenulić. Pijanac za stolom nastavlja da drema, poput čuvara u svetioniku.

Konobar odlazi do izlaza, onda se upaničeno vraća do stola gde su milicioneri.

“Druže komandire…”, glas mu je drhtav.

Drug Kuljača diže glavu i gleda u konobara, iznerviran što je prekinut u tako delikatnom procesu kao što je konzumacija teleće čorbe.

“Šta je?”

“Zoki vam opet ukrade auto!”

Ostatak priče pročitajte na portalu Velike priče.