U raspuklom ogledalu 1Foto: Vicencio Zaknic

Ta kobna neodoljivost onog vidljivog ljudskog obličja u sprezi sa slatkorečivošću što gaji predumišljaj, po pravilu sa sobom nosi unutrašnju distorziju svega suštinski vrednog u jednom biću. Ogledala su tako pouzdane alatke udvaranja i vrbovanja, služeći kao svojevrsni štit osvajaču, ali i smrtonosno oružje protiv naivnih i čestitih zanesenjaka, koje ova dijabolična samoljubiva sila kosi na svom putu bez trunke griže savesti. Šta se, međutim, dešava u raspuklom ogledalu, kakav se to lik ukazuje u njegovim površima narušene perfekcije? Je li to onda ona istinska stvarnost iznutra, prava i neulepšana prethodnom veštom pozom, opojnim stavom i predstavom života majstorski režiranom unapred, u kojoj su savremenici tek figure što ih okretni drznik pomiče po svom ćefu? Aktuelna premijera Mocartovog čuvenog „Don Đovanija“ (koprodukcija Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i Teatra Madlenianum) na Velikoj sceni Narodnog pozorišta svakako u današnjici nudi svoje odgovore.  

U režiji Alberta Triole i sa još dvojicom italijanskih gostiju koji značajno pokreću bazičnu konstrukciju ove postavke – dirigentom Markom Boemijem i scenografom Ticianom Santijem – Don Đovani je preciozni bonvivan demonske energije, koji poput bahatog lutkara povlači konce od sebe posednutih ljudskih sudbina, prolazeći naoko neoštećen kroz obilja fatalnih rana što ih nanosi neprebrojnim ženama i muškarcima, katkad sa smrtnim ishodom. No, stvari dolaze na naplatu kada se igra zavođenja ubrza, uvlačeći u svoje mahnite virove sve čednija stvorenja čistog srca i duše, dok ohola smelost glavnog junaka upravo i istrže niti iz njegovih ruku u konačnom izazovu – pokajanje ili propast. Don Đovani kao da žudi upravo za ovim drugim, birajući radije stradanje i kaznu umesto odricanja od sebe i svojih zlodela, u možda jedinom plemenitom činu – onom oslobađanja sveta svoje gnusobe.

Scenografija ovde čuda čini upravo sa motivom tih uništenih ogledala i misterioznih vratnica, velelepni kostimi Katarine Grčić Nikolić plešu oko likova i kroz vazduh upriličivši radost za oko gledalaca i dodajući auru čulne otmenosti. Orkestar silovito vođen, u drugom činu značajno popravlja ravnotežu intenziteta između glasova pevača i svoje nesputane snage. A na pozornici Vladimir Andrić u naslovnoj ulozi sa potpunim razumevanjem kompleksnog duha Don Đovanija zaokružuje predstavu do vrhunca. Seriozno doneta Dona Ana Snežane Savičić Sekulić sa mnoštvom nijansi zaista imponuje, ljupko osmišljena uloga putene Cerline Sofije Pižurice pleni bez sumnje takođe. Dostojanstveni Komendatore Aleksandra Manevskog, angažovano scensko prisustvo Dona Elvire Ivanke Raković Krstonošić, kao i decentno umeće Marka Živkovića (Don Otavio) i Gavrila Rabrenovića (Mazeto), svedoče svakako ovde o pažljivom pristupu svim detaljima. Ali, junak ovog izdanja „Don Đovanija“ bespogovorno je Dragoljub Bajić kao sluga Leporelo! Njegova ubedljivost u tumačenju dodeljene uloge, pokretljiva i izražajna glasovna moć, prefinjena ali komunikativna gluma i sveukupna atraktivnost sopstvene ličnosti, blistaju ovde nepomućenim sjajem. Stvarno dobar razlog više da vidite ovog „Don Đovanija“!