Uliks Fehmiu: Uloga Đinđića je izazov vredan rizika 1Foto: Miroslav Dragojević

Fascinantno je kako ljudi na vlasti izgube kontakt sa realnošću i poveruju u sopstvenu beskonačnost. Još je zanimljivije kako oni koji su došli iza njih poveruju u isto, bez obzira na to što sve pokazuje suprotno.

Da li će se desiti na ovim prostorima da neko sa scene ode sam, iz opozicije ili vlasti, kao pristojan gost koji zna kad je vreme da se ide kući? – pita se, između ostalog, u intervjuu za Danas glumac Uliks Fehmiu povodom serije „Porodica“, koja u pet epizoda prati tri dana pre hapšenja Miloševića.

U ovoj seriji, čije emitovanje počinje 29. marta na televizijama Superstar i RTS, Uliks Fehmiu igra premijera Zorana Đinđića, koji je imao jednu od ključnih uloga u hapšenju bivšeg predsednika i od čijih poteza je zavisio način na koji će ova složena društveno-politička kriza biti prevladana. Kako se Uliks Fehmiu pripremao za ovu ulogu, na koji način sada, s vremenskim odmakom, gleda na značaj Miloševićevog hapšenja i potonja politička zbivanja, šta je specifično za projekat „Porodica“, neka su od pitanja o kojima govori u ovom intervjuu.

* Koja je bila vaša reakcija kada vam je ponuđena uloga Zorana Đinđića, imajući u vidu da ona možda nosi najveći teret i da je, što bi se reklo, „vruć krompir“ u podeli?

– Moj proces je uvek isti, bez obzira o kakvoj se vrsti uloge radi. Ako se složimo da je scenario temelj na kome će se graditi ono što će na kraju biti finalan proizvod, njegov kvalitet je primaran u mom procesu odlučivanja. Bojanov scenario je bio čvrst, brz, uzbudljiv i, po mom mišljenju, potreban. Uglavnom smo navikli da ovu vrstu materijala gledamo u nekim stranim produkcijama. Kod nas retko ko ima želju, upornost i istrajnost da se uhvati ukoštac sa materijalom čija je građa bazirana na ozbiljnom istraživačkom radu koji zahteva godine ili mesece priprema, hiljade stranica i TV klipova iz medijskih arhiva, desetine objavljenih knjiga i ostalih javno dostupnih materijala. Time se ne bavi ni velika većina onih koji sebe nazivaju novinarima, a to im je posao. Ovde se ne radi o dokumentarnom materijalu, već o fikciji i autorskom osvrtu na događaje iz naše bliske prošlosti. Uz sve pravo na potpunu kreativnu slobodu, Bojan je sa velikom odgovornošću pristupio ovom procesu koji je rezultirao veoma preciznom rekonstrukcijom događaja. Fokus ove drame je porodica Milošević tri dana pred Slobodanovo hapšenje i njihovo saznanje da nisu bogovi, već ljudi. Najveći teret od glumaca bez sumnje na svojim leđima nosi Boris Isakovć i, naravno, Mirjana Karanović. Ovo nije priča o Zoranu Đinđiću, Iako su njegovi postupci pokretač događaja koji će uslediti.

* Kako ste gradili lik Zorana Đinđića, da li je teško naći balans između imitacije i interpretacije? Koji ste vi pristup izabrali da učinite njegov lik uverljivim, šta su bili najveći izazovi?

– Nedavno sam gledao intervju Dejvida Linča u kome je govorio kako bira glumce za svoje projekte. Govorio je o procesu traganja i pokušaja prepoznavanja da li glumac u svojoj ličnosti nosi elemente DNK lika koji treba da tumači.

Za mene je Zoran bio nada, mogućnost svetlosti, energija suprotna od tame. Neko ko je pokušavao da nas ubedi da je snaga u nama, ne u njemu, nego u nama. Da MI imamo moć, da nismo žrtve, već aktivni akteri u krojenju sopstvene sudbine. Ja se sa tim duboko slažem, to je prosto moja priroda. I dalje verujem da su ljudi dobri, ali da im je često potrebna pomoć da steknu samopouzdanje i otključaju sopstveni potencijal. Zoran Đinđić je imao taj ključ.

U ovaj projekat sam ušao relativno kasno i gotovo bez ikakvih priprema. U Beogradu sam se našao zbog uloge na drugom projektu za koji sam se spremao duže vreme i par meseci ranije krenuo da puštam kosu i bradu. Nije mi bilo lako da se iz priprema za jednu ulogu prešaltujem preko noći za drugu, ali sam smatrao da je izazov vredan rizika. U seriji se pojavljuje veliki broj glumaca koji tumače javne ličnosti koje poznajemo. Učiniti lik ubedljivim znači razumeti ga i braniti ga svim sredstvima. U rečenice koje moj lik izgovara u seriji sam verovao bez rezerve i do kraja.

Uliks Fehmiu: Uloga Đinđića je izazov vredan rizika 2

* Priča serije se temelji na stvarnim događajima, s fokusom na drami u vili „Mir“. O tome, pored opštih mesta, u suštini, malo znamo. Koliko je vama lično bila intrigantna dinamika porodičnih odnosa bračnog para Milošević – Marković, da li ste, učestvujući u ovom projektu, možda došli do nekih svojih opservacija o tome kako su Mira i Sloba funkcionisali, kakav je bio njihov partnerski odnos?

– Fascinantno je kako ljudi na vlasti izgube kontakt sa realnošću i poveruju u sopstvenu beskonačnost. Još je zanimljivije kako oni koji su došli iza njih poveruju u isto, bez obzira što sve pokazuje suprotno. Da li će se desiti na ovim prostorima da neko sa scene ode sam, iz opozicije ili vlasti, kao pristojan gost koji zna kad je vreme da se ide kući?

Likovi koje glumac igra su istinski zanimljivi samo kad imaju tri dimenzije, i kad su dobri i loši i nešto između. U tom privatnom prostoru vile „Mir“, iza zatvorenih vrata, o kome najmanje znamo, nalazi se prostor u kome je reditelj sebi mogao da dozvoli najviše slobode u razigravanju priče i produbljivanju likova sa svojim glumcima. Ako je postupak tačan, uklanja se opasnost pravljenja stereotipa i otvaraju se mogućnosti za uzbudljiv proces. U Slobinom (Boris Isaković) i Mirinom (Mirjana Karanović) odnosu ima nežnosti, topline i totalnog pripadanja jedno drugom. Dubokih i iskrenih međusobnih emocija, ali apsolutnog pomanjkanja empatije za svakog drugog ko nisu oni. Oni veruju da je ono što rade ispravno, iako su svesni svojih nedela koja će tek ponekad pomenuti. Kompleksne ličnosti pune kontradiktornosti ogroman su izazov za glumca. Paradoks je da oni koji sebe nazivaju zaštitnicima naroda taj isti narod često smatraju manje vrednim od sebe. Pomiriti ubedljivo te dve suprotnosti nije bio jednostavan zadatak. Mislim da su Boris i Mira fantastično uspeli da dočaraju taj odnos iza zatvorenih vrata.

* Pretpostavljam da ste pre uloge imali svoju sliku o tome kako se Đinđić nosio tokom konkretne krizne situacije. Da li ste radeći na svojoj ulozi, to jest, razumevanju Đinđićeve specifične pozicije otkrili možda nešto što je vas samog navelo na razmišljanje?

– O tom događaju sam bio obavešten vrlo površno, znao sam samo ono što je bilo dostupno u medijima. Čini mi se da kao društvo nismo bili ni tada, a ni danas, spremni da prihvatimo odgovornost za sve loše što je režim Slobodana Miloševića radio u naše ime. Uvek postoji neko „ali“. Hapšenje Miloševića se desilo, a situacija u društvu je dvadeset godina kasnije takva, gotovo kao da tog hapšenja nije ni bilo. Hapšenje pojedinca nema značaja ako se od politike mržnje i straha i dalje ne odustaje. Ta ista politika je i dalje garant za siguran opstanak na vlasti na ovim prostorima i funkcioniše besprekorno. Zoran Đinđić je znao je da se mora raskrstiti sa tom prošlošću da bismo živeli zdravije sutra. Hapšenje Miloševića je bio veoma težak zadatak koji se morao obaviti da bi zemlja mogla da se pokrene bez stigme i stega oko vrata koji joj je prethodni režim ostavio u amanet. Na našu veliku nesreću Đinđić je zaustavljen pre nego što smo uspeli ponovo da poverujemo u ono dobro u nama. A oni koji nama manipulišu su veoma lako otvorili naše nezaceljene rane obećavajući da će ih baš oni izlečiti, a rane su i dalje tu i nikako da prođu.

* Svojim stradanjem, kako to ovde obično biva, Zoran Đinđić je tek posle smrti postao tragičan heroj. Moglo bi se reći da su mnogi političari, uključujući i aktuelnog predsednika Srbije, počeli da imitiraju njegovu intelektualnu žustrinu, mobilnost, spremnost na akciju. Kako vam to deluje?

– Ne znam ko i kako ga imitira, ja nažalost to ne vidim. Iskreno bih voleo da ga imitiraju više, ali konkretnim delima. Razni se pozivaju na njega, i oni koji su mu bili saradnici, a koji su sami ubrzo i lako odustali, i oni koji su mu bili protivnici. A Đinđićeva vizija o demokratskoj, slobodnoj, građanskoj i vaspitanoj sredini je ostala nažalost samo njegova.

Epicentar

* Kako gledate na ideju i pristup reditelja i scenariste Bojana Vuletića da se prihvati ovog posla, da napravi seriju koja tretira događaje iz naše recentne prošlosti i koje utiske nosite iz saradnje sa njim i ekipom?

– Divno smo radili, ekipa je bila sjajna, glumci sa kojima sam imao prilike da radim fantastični. Verujem da je Bojan napravio ozbiljan i častan posao. Moje je mišljenje da umetnici ne treba da se bave politikom, ali je naš zadatak da postavljamo pitanja, da tražimo odgovore, da učestvujemo u javnom razgovoru i da komentarišemo događaje koji utiču na naše živote. Umetnički aparati koji beleže pomeranje tla su osetljiviji nego oni u državnom seizmološkom zavodu. I dobro je kad registrujemo zemljotres na svom tlu na kom se epicentar i nalazi, pre nego što krenemo da se bavimo potresima koji su se desili negde drugde, u drugim sredinama.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

3 reagovanja na “Uliks Fehmiu: Uloga Đinđića je izazov vredan rizika”

  1. Прави избор за улогу Зорана Ђинђића, који носи дубоку симболику.

  2. Nisam ni sumnjala, Uliks (nije pristojno nepoznatog odlovljavati samo imenom ali njegovi stavovi su mi toliko bliski da imam utisak kao da se poznajemo) je sasvim sigurno doneo lik Djindjica bas kako ga neki kao ja i vide. Glumac koga cenim i znam da spada u plejadu velikih. Seriju sa nestrpljenjem ocekujem!

  3. Da ne propustimo da damo odgovor na možda samo retoričko pitanje iz teksta kao što je propušteno u tekstu… mi imamo političara koji je otišao sa scene sam, kao pristojan gost. Vojislav Koštunica.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.