Umetnost kao organon života 1Foto: Medija centar

Osnivač je Harvardskog filmskog arhiva sa 1.200 eksponata. Njegove knjige „Čarobni ekran“ (1962), „Šekspir i film“ (1964), „Uvođenje u film“ (1968), „Razvoj filmskih vrsta“ (1970), „Film and Dreams“ (1981), „Constructivism in Film“ (1987) – uvrštavaju Vladu Petrića među istaknute svetske teoretičare i istoričare filma.

Kada neko dugo traje u umetnosti, njegove tragove pronalazimo u različitim oblastima. Početkom šezdesetih godina režirao je „Teatar Joakima Vujića“, scensku rekonstrukciju dela zaboravljenog „oca srpskog teatra“, u Pozorištu Atelje 212.

Za ovaj rad dobio je nagradu Sterijinog pozorja. Sledila je režija „Slovo svetlosti“, mirakla inspirisanog epskim pesmama iz kosovskog ciklusa, u Srpskom narodnom pozorištu. Autorka scenske muzike je bila Ljubica Marić. Predstava je pripremana pet godina i „išla“ devet puta, u klimi podozrenja koju je tada izazivalo svako oživljavanje kulturne baštine.

Petrić je, između ostalog, autor intimističkog digitalnog filma „Zid uspomena“. Režirao je filmove „Nemilosrdni anđeo“ (o bombardovanju Srbije 1999), „Estetika pokretne slike“ (o američkoj pesnikinji Emili Dikinson), „Simfonija ruku“, digitalnu studiju „Film i promenjena stanja svesti“ i filmski esej „Čarobnica pozornice“, o glumici Raheli Ferari.

U digitalnom eseju „Nemilosrdni anđeo“, Vlada Petrić iskazuje svoj doživljaj bombardovanja Srbije 1999. godine, s obzirom da je u to vreme bio u Americi, bez potpunih informacija o onome šta se „na terenu“ dešavalo. „Strani mediji“, govorio je Petrić, „nisu prikazivali žrtve, svakog dana gledali smo samo večernje i noćne snimke eksplozija bombi, a to je izgledalo kao vatromet. Šta je taj vatromet skrivao video sam tek kada sam došao u Beograd.“

„Simfonija ruku“ je „DV esej u tri digitalna stava“, inspirisan konceptom Slavka Vorkapića o vizuelno-zvučnoj amalgamaciji filmske strukture. Vizuelni materijal predstavljaju slike italijanskih renesansnih majstora (na muziku džezera DŽona Persela), srpske srednjevekovne freske (na muziku Stevana St. Mokranjca) i savremene fotografije (na muziku Čarlsa Mingasa).

Jedan od njegovih poslednjih radova tiče se nedovoljno poznate sudbine Rahele Ferari, koju je oživeo u pozorišnoj predstavi „Rahelina kutija“ i filmskom eseju „Čarobnica pozornice“. Petrić nas je u ovim radovima, kako u smislu biografskom (u konkretnom slučaju, s obzirom na empatiju za progonjenog Drugoga), tako i u literarnom (fikcionalna transpozicija faktografske građe), iznenadio kreativnim idejama.

Govoriti o glumcima u mračnim vremenima je stvar koja nas se tiče u privatnim životima i tiče nas se kao građana. Vlada Petrić nam je otkrio da, zajedno sa mnogim drugim umetnicima koji su bili proganjani od strane fašista, Rahela Ferari zaslužuje da je se sećamo na način koji ovaploćuje njeno umetničko biće. Predstava „Rahelina kutija“ predstavlja omaž ovoj velikoj glumici, kao i onima koji su joj pomagali da preživi Holokaust.

Filmski esej „Čarobnica pozornice“ priča priču o tajnama glume Rahele Ferari. Pretapajući fotografije na kojima je velika glumica maskirana u brojne likove svetskog i domaćeg repertoara, Vlada Petrić je razlistao sve maske, izražajne poglede, igre prstima, šešire, kostime… – do jednostavne istine: „Znala sam ko je dobar glumac, a ko folirant. Znala sam šta je kvalitet i umela sam da to cenim.“ Uvek kada sam sretao Vladu i njegovu suprugu, glumicu Daru Čalenić, sećao bih se njihovih reči koje su govorili o glumi na Sterijinom pozorju. Oni su dobro znali šta je foliranje, a šta ono pravo.

Vraćajući se u Beograd, Vlada Petrić je znao da je u „tuđem“ veku, ali uvek spreman da i dalje postavlja pitanja o „gluposti slepe poslušnosti“. Za Petrića je umetnost, a jedan je od onih koji je posvećeno radio na tome da film to bude i ostane, doista organon života. Ona ima moć da postavlja pitanja i da pruža izvesne perspektive na kraju neodgovorenih pitanja. To je jako mnogo – kad znamo da nema pravih odgovora.

Svi nosimo kroz život kulturnu baštinu, poznatu i nepoznatu. Pamćenje jednog Šekspira, Getea ili Pikasa bilo je toliko produktivno da se prisetilo nosećih motiva stotina generacija. Možemo naravno govoriti o malom merilu, malom kontekstu kultura kao što je naša. Vlada Petrić, barem kada je u pitanju promišljanje filma, pripada istinskim velikanima srpske kulture.

„Svaka kultura koja drži do sebe treba stalno da se vraća umetnicima koji su tu kulturu stvarali, bili njen značajan deo, a čije postojanje svedoči o epohi u kojoj je trebalo sačuvati ne samo život nego i obraz“, zapisao je književnik Filip David u povodu „Raheline kutije“. Nešto slično mogli bismo da kažemo o reditelju i teoretičaru Vladi Petriću koji nas je napustio.

Inspirativna energija

U telegramu saučešća ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića između ostalog stoji: „Na pozorišnoj i filmskoj sceni ostaće upamćen kao harizmatični reditelj, vrsni poznavalac i teoretičar filma i profesor koji je nadahnuo brojne generacije svojom inspirativnom energijom. Verovao je da je mašta, uobrazilja čoveka pokretačka snaga koja je u osnovi stvaralačkog čina, nekad u stanju da premaši samog autora. Od svoje bogate mašte stvarao je dela koja će ostati udžbenici sedme umetnosti. Ostavio je najdublji trag u srpskoj kulturi i promišljanju filma, i borio se da film postane, i ostane, istinski organon života.“