Foto: BETAPHOTO/ MILAN OBRADOVIĆTo kaže za Danas Nela Tonković, istoričarka umetnosti, smenjena direktorka šabačkog Narodnog muzeja, povodom ponovo raspisanog konkursa za čelnog čoveka Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Taj konkurs je sramotno napisan, ne daje nikakve specifikacije, na njega može da konkuriše maltene svako ko je završio nešto – kaže kroz smeh slikar Uroš Đurić za Danas, dodajući da namerno pomalo karikira, ali da suštinski to jeste njegov utisak o tekstu konkursa za novog direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) koji je ova institucija raspisala 29. decembra 2020. i koji se naveliko komentariše u medijima, a mnogo otvorenije na društvenim mrežama.
Dobar deo struke se pita čemu uopšte konkurs kada je onaj prethodni, koji je imao svoje kandidate, brutalno izignorisan i mimo koga je na čelo Muzeja, odlukom Vlade, postavljen v. d. direktora Viktor Kiš.
Drugi deo profesionalne javnosti smatra da iako je novi konkurs sročen tako da samo omogući formalni prolaz unapred izabranom i politički podobnom kandidatu ipak treba pokušati.
Postavlja se i pitanje strukture Upravnog odbora, koji bi Ministarstvu kulture trebalo da predoči svoje mišljenje o kandidatima u kome je samo Svetlana Mitić istoričarka umetnosti dok ostale članove čine umetnici među kojima i Vladislav Šćepanović, svojevremeno v. d. direktora MSUB i kandidat za direktora Muzeja na prošlom konkursu.
U Upravnom odboru MSUB su još i umetnik Nikola Kolja Božović, umetnica Sanja Poštić i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Aleksandar Leka Mladenović.
Viktor Kiš je već izjavio u medijima da se neće kandidovati, a, kako Danas saznaje, zasad je jedino ime koje se pominje kao izvesni potencijalni kandidat, to jest, kandidatkinja za čelnu poziciju Muzeja istoričarka umetnosti Nela Tonković, koja je nedavno, mimo zakonske procedure i dolaskom SNS na vlast u Šapcu, smenjena s mesta direktorke Narodnog muzeja u tom gradu.
Ona za Danas kaže da jeste zainteresovana za učešće na tom konkursu, ali da se još uvek na njega nije prijavila.
– U ovom trenutku mogu da vam potvrdim da jesam zainteresovana za učešće na tom konkursu i da sam u fazi prikupljanja dokumentacije. Razumljivo, pošto sam tek u toj fazi, još uvek nisam i zvanično kandidat na konkursu. Verujem da je veoma važno da kolege koje su u profesiji zaštite i komunikacije baštine, dakle u muzejskoj profesiji, ali i oni koji rade u sferi produkcije savremene umetnosti, pokažu interesovanje za ovaj konkurs jer je MSUB ključna ustanova koja u svom delovanju spaja obe ove tačke i nikako ne treba da budemo ravnodušni za ono što se dešava u njoj – ona je suštinski važna za našu kulturu, od samog svog osnivanja – ističe Nela Tonković.
Kada je reč o samom tekstu konkursa, Tonković kaže da joj je poznato da ga kolege osporavaju ali da on sledi Zakon o kulturi i Statut MSUB.
– Kada je u pitanju tekst konkursa, on mora da sledi Zakon o kulturi i statut ustanove koja konkurs raspisuje, u ovom slučaju Statut Muzeja savremene umetnosti. Znam da u profesionalnoj javnosti ima i stavova koji ovaj tekst konkursa tumače kao previše opšte prirode, ali on proizilazi iz Zakona i Statuta. Mogli bismo da govorimo o tome da li je Statut prilagođen potrebama Muzeja, da li prepoznaje sve specifičnosti rada u jednoj ovako kompleksnoj ustanovi i da li može da bude poboljšan u delu koji se tiče kvalifikacija za rukovodioca Muzeja, no konkursi za upravljačke funkcije u muzejskim ustanovama u Srbiji uglavnom su slični – ovde je razlika u tome što se jasno navodi da je potrebno i „aktivno znanje jednog svetskog jezika“ – konstatuje Nela Tonković.
Istoričar i teoretičar umetnosti Branislav Dimitrijević, koji je bio kandidat na prošlom, nikad poništenom i izignorisanom konkursu za direktora MSUB, još uvek nije doneo odluku da li će se ponovo prijaviti na konkurs, a na svom Fejsbuk nalogu prokomentarisao je da i ovaj novi ne obećava jer je prema njegovoj oceni još slabije i uopštenije sročen nego prethodni.
On je skrenuo pažnju i na strukturu Upravnog odbora, čije članstvo prema njegovoj oceni ne govori u prilog tome da su se perspektive unutar ovog tela iole promenile.
– Upravni odbor radi u novom sastavu u kom su osim jedne predstavnice kolektiva muzeja svi ostali isključivo vizuelni umetnici (i to sličnog profila), te dakle o bilo kakvoj razlici u perspektivama unutar UO nema ni govora. – smatra Dimitrijević.
Umetnik Uroš Đurić, koji je svojevremeno i sam bio član Upravnog odbora, takođe smatra da je problem što su u ovom telu mahom umetnici, a ne istoričari umetnosti.
– Sramotno je već sve što se u vezi sa tim događa i zaista moram da akcentujem i svoje kolege koje su tu već godinama, očigledno nezamenljive u svim varijantama, za ključne stavke ovdašnjeg života savremene umetničke struke. Izgleda da je Vladislav Šćepanović postao neizbežan poslednjih osam godina bilo da je v. d. direktora MSUB, bilo da je predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji, pa komesar izložbe za istu manifestaciju ili predsednik Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti – podseća Đurić.
On dodaje da se iskreno pita prema kom kriterijumu je Šćepanović zaslužio da se nađe na svim tim pozicijama, osim što je formalno dosegao zvanje doktora u umetničkoj struci.
On smatra da Šćepanovića tetoši politika i da ga ona plasira kao vodećeg stručnjaka u polju savremene umetnosti.
– Pre nego što je politika počela da ga tetoši Šćepanović nije predstavljao vrh u savremenoj umetničkoj, nego, da se ne lažemo, prosek a to važi i za njegovog drugara i sabrata Nikolu Kolju Božovića, koji ga verno prati i koji se obično smatra komesarom tog, da ga tako nazovem, primenjaškog magnum opusa – kaže Đurić aludirajući na činjenicu da su Šćepanović i Božović poslednjih nekoliko godina preuzeli ključna mesta sa kojih se odlučuje o životu i strategiji u okviru savremene umetničke prakse i struke.
– Vidim da o tome niko ne želi otvoreno da govori. Ja te ljude i lično poznajem. Nikad nisam imao nikakve sukobe s njima niti oni sa mnom ali mislim da treba reći onako kako stvari stoje. Skandalozno je kako je opet montiran Upravni odbor. Mislim da je u jednom trenutku bilo čak troje od petoro članova iz iste klase, ne samo sa istog fakulteta. To je svinjarija koja suviše dugo opstaje u ovdašnjem vrednosnom sistemu i u institucionalnim okvirima. Veoma sam nezadovoljan zbog toga i veoma mi je žao što ovo društvo ponovo gubi vreme na nešto suptilniji način nego devedesetih, ali opet gubi korak sa svetom – zaključuje Uroš Đurić.
Branislav Dimitrijević se zapitao da li su raspisivači konkursa ikada videli kako izgledaju konkursi za direktore vodećih muzeja u Evropi u kojima se, kako navodi, „po pravilu jasno sugeriše kakva su očekivanja od potencijalnih kandidata, kakav se zapravo profil kandidata priželjkuje a ne samo da se sve otalja nekakvim administrativnim spiskom kvalifikacija i nejasnim i šturim samoprocenama“.
– Da kandidat treba da „poznaje delatnost“ (ma nije valjda?) i da ima „organizacione sposobnosti“. Dakle, šta je sa komunikacijskim sposobnostima, profesionalnim iskustvom (a ne samo „radnim iskustvom“ – što je opet samo administrativno brojanje godina), sa iskustvom u rukovođenju, šta je sa pokazanim sposobnostima za timski rad, šta je sa poznavanjem lokalne i međunarodne umetničke scene, itd. itd? Umesto toga ovde se navode ESPB bodovi koje kandidat treba da poseduje, dok se više akademske i stručne kvalifikacije ni ne pominju. Kao da se konkurs raspisuje za nekog nameštenog asistenta-pripravnika na nekom umetničkom fakultetu, a ne za direktora muzeja. Konačno, najveći problem je i dalje uslov da kandidat mora da ima srpsko državljanstvo čime se u startu odbacuje potencijalno lekovita odluka da se za direktora postavi neko iz inostranstva – konstatuje Branislav Dimitrijević.
On dodaje da se iskreno nada da je UO već obavio razgovore sa potencijalnim kandidatima jer jedino tako može da osigura da će se ljudi s njima željenim profilom javiti na konkurs.
– Čak i ako odluka i nije već unapred doneta, ne znam koliko će to ljudi biti nezavisno motivisani da se jave na ovakav konkurs, i verovatno će ih biti čak i manje nego prošli put. I konačno, teško je poverovati na osnovu trenutne političke situacije u iskrenu nameru UO da raspiše jedan otvoreni konkurs, i da je uopšte moguće da će oni predložiti nekog nezavisnog kandidata sa stručnim kredibilitetom već će to svakako biti neko u službi partije na vlasti. Uostalom, ovo i nije konkurs na osnovu kog se donosi odluka o imenovanju već samo predlog, a odluka se donosi partijsko-politički – zaključuje Branislav Dimitrijević.
Da imam moć, ne bih gubio bitke
Na pitanje Danasa kako se uvek zadesi na nekoj važnoj poziciji Vladislav Šćepanović odgovara da nema šta da kaže jer on o tome nije odlučivao.
– Nisam odlučivao ni ko će biti članovi Upravnog odbora, a i sami znate koliko stvari u prošlosti se desilo koje meni nisu odgovarale. Da postoji neka velika moć i kombinacije ne bih izgubio toliko mnogo bitaka dosad – kaže Šćepanović. On dodaje da je prihvatio da bude predsednik Upravnog odbora upravo zbog prethodno nezakonitog načina na koji je na čelo Muzeja postavljen Viktor Kiš, i da veruje da će posle ovog konkursa direktor/ka MSUB biti stručna osoba. Što se tiče toga da njega i Kolju Božovića mnogi vide kao tandem na važnim pozicijama odgovara:
– Mi se poznajemo dugo, družimo se, kolege smo. Da mi imamo moć, ja bih sada bio direktor MSUB. Ja se pitam zašto svi ti umetnici koji misle da imam neke kombinacije ne zapitaju odakle meni snaga da se u svim opozicionim medijima pojavim, da kritikujem i konkurse i sve živo i da opet imam svoj nezavistan stav i mišljenje. Jedva čekam da se realizuje konkurs i stvarno verujem da će na čelu Muzeja biti stručan direktor/ka – ističe Šćepanović. On negira da ima političku podršku, ali da ga ne čudi što neki ljudi tako misle.
– Ako nešto radite i ako ste negde, uvek će vam reći da je to zbog politike. A ako neko nema leđa, to sam ja – ističe Šćepanović.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Da li je umetnost večna ili prolazna?
Svaka čast Šapčankama, ali bih Đurića podsetio na njegovu tvrdnju da je Miloš Šobajić beznačajan slikar i da se njegova dela nikad neće naći u značajnim galerijama u kojima Đurić izlaže. Pitam ga, ostaje li i dalje pri toj tvrdnji? Naravno, ako administratori dozvole pitanje.
Djuric je u pravu. Sobaiceve slike jesu u vise galerija i muzeja ali tesko bi se moglo reci da one predstavljaju danas znacajne zbirke muzeja ili galerija. Ima li ih u Pompiduu, Tejt galeriji, Momi i drugim najznacajnijim savremenim muzejima?
A ne bi se moglo reci da je veliki profesinalni domet biti emeritus profesor Megatrend univerziteta.
Pa recite mi, gde su Đurićeve slike?
U stalnoj postavi bečkog muzeja Albertina.
Podrška za Ščepanovićeva
pa jesu li se našla? je l’ lago nešto?
Znam da je Nikola Kolja Božović bio član komisije za raspodelu sredstava za umetničke projekte po konkursu Ministarstva kulture. (može biti da ne to još uvek), a koja se ‘proslavila’ pristrasnim raspodelama.
Zaista je pravi primer prikrivenog režimskog čoveka.
Nadam se da u budućnosti neće zadržati postojeći uticaj.
Nikad bio clan te komisije, znam sigurno
Hoce li se Niko de kiriko izviniti za netacan podatak koji iznosi?
Nela je sigurno ozbiljan kandidat i ovaj clanak to naglasava. Nadam se da ce na konkursu biti jos ozbiljnih kandidata. Slazem se sa Sasom da je hrabrije usuditi se i otvoriti privatni posao nego juriti drzavne funkcije, ali svako ima pravo da se javi.
Dokusuriše nas klanovi, partijske, kumovske i rođačke veze. Umetnici ne mogu da se dokažu i da zarade u svom poslu pa navalili na funkcije, komisije, žirije. A uvek je bilo „ja tebi – ti meni“. Ovde nagrade i pozicije nisu merilo talenta, rada, znanja, kvaliteta – već laktanja ili marketinga.
Branislave zašto ložiš Srbe ? MSU ne može da ponudi 7000 – 10 000 € za platu stranom direktora. Niti ima organizovanost radnog procesa. Niti je smešan MSU.
Branislave sine , samo nemoj ti o porodicnim vezama
Ma, nije valjda da je ‘nezavisTan stav’?
Mislim, eeee, rec je moguce napraviti na silu, ali ‘zavist“, ne zavideti = „nezavistan“ – nije bas da potrefljuje smisao, zar ne?
Pretpostavljam da su intervjuisani ili novinar – zeleli ubeleziti smisao ‘nezavisan’ = ne zavisiti (od nekoga ili necega)
Nela Tonković je idealna kandidatkinja za mesto direktora Muzeja savremene umetnosti Beograd: ima profesionalno iskustvo i kao kustoskinja savremene umetnosti i kao direktorka dve ustanove (Savremena galerija u Subotici i Narodni muzej u Šapcu), visoko je stručna, istoričarka je umetnosti i trenutno završava doktorat upravo na Muzeologiji. Tonković ima iza sebe više od 12 godina usko-profesionalnog rada, a izložbe savremene umetnosti koje je ona radila u stručnoj javnosti su veoma visoko ocenjene.
Ona je pravo osveženje načinom na koji trezveno promišlja situacije i kako artikuliše probleme – sa poštovanjem iako veoma direktno.
NELU ZA DIREKTORKU!!
Nela vi ste?? Zasto mora direktorska funkcija od prvog radnog mesta do penzije. To je budzetska pozicija za ciju platu i doprinose mora da vam zaradi 10-15 radnika koji proizvode. Skolovali ste se, pocnite sami da zaradjujete u vasoj struci na trzistu. Dokle vise samo direktorisanje i fotelje??? Jedva smo preziveli ako smo uopste crnogorske desetine hiljada direktora. Stvarajte! A ne praporce i fotelje ceo zivot!
U svakom slučaju niko od kandidata s obrazovanjem istoričara umetnosti nema ni reference ni iskustvo nit bilo šta znače van granica ove neuke zemlje. Jedino što imamo su par umetnika koji imaju nekakvu reputaciju i eventualno bi doneli neku svežinu u radu ove institucije. To su recimo Milica Tomić, Tanja Ostojić, Dejan Kaluđerović, Milovan de Stil Marković, Miroslav Mandić, UĐ i naravno Džej
A naravno u upravnom odboru Žilnik i Raša umesto ta dva nesrećnika što se provlače kroz tekst