Veče je, sad će noć

Iz prizemlja dopire zveckanje posuđa, mama i tata večeraju, noćas neće jesti, nije gladna.

Čuje njihove glasove, tiho razgovaraju o svakodnevnim stvarima, tata priča o bolnici, posao je naporan, lekara je malo, deo osoblja su mobilisali, nedostaje svega.

Rat je, hrane je sve manje, kod njih još ide nekako, otac dobija kartu s bonovima, više nego drugi, treba se pobrinuti za lekare. Bolesnici sa sela mu takođe ponekad ponešto donesu, brašno, parče suvog mesa, danas u kući imaju sveža jaja.

– Ispržiću jaja – rekla je mama – pojedi barem malo, skroz si mršava.

– Neću da večeram, nisam gladna.

– Šta ti je, Sonja? – povikala je za njom, dok je odlazila stepenicama u svoju sobu. – Šta je s tobom, u poslednje vreme ništa ne jedeš?

Šta mi je, ništa mi nije, srce me boli. Sada stoji kraj prozora. Veče je, grad je tih. Dole se pruža prazan drvored kestenova, sada je prazan, a nekad su za toplih večeri pred kućama stajali ljudi i pričali, sa obližnjih brda se umornim koracima vraćala kući porodica noseći rančeve na ramenima. Majke su zvale decu na večeru, ulicom bi dozujao motorista, sa franjevačke crkve bi devet puta odjeknulo zvono.

U njenoj sobi je na stolu ležalo pismo koje je bila napisala momku u Ljubljani: veče je, veče, sad će noć, čvršće spoji ruke u krug… I gledaj me, gledaj me još i osećaj kako sam tvoja u ovom trenu. To mu je napisala pre nekoliko godina, iz Gradnika, pisali su jedno drugom stihove, pio sam te i nisam te ispio, Ljubavi, teške stihove, šaljive stihove, pisali su jedno drugom, čekala ga je na železničkoj stanici kada je dolazio iz Ljubljane.

Kada bi Tine bio u poseti kod svojih, na drugoj strani Drave, na Studencima, kod Svetog Jožefa, šetali su kraj reke, šetali ulicama, sedeli u poslastičarnici kod Ilicha, peli se na Urban. U proleće, maja četrdesete, peli su se na Urban, bio je maj, cvetni maj i grlica glas, ili kako već ide ona pesma koju su tada svi znali.

Uveče bi je čekao tu dole, u drvoredu, vidi ga kako stoji tamo u svetloj košulji naslonjen na drvo, stoji pod procvetalim kestenom i čeka da izađe iz kuće. Sada ga nema, sada je četrdeset četvrta, veče je tiho, ali tiho je samo zato što niko ne izlazi iz kuće, svi su unutra, sede i tupo zure preda se, gledaju jedan u drugog i čekaju da počnu da zavijaju sirene.

Kada krenu da zavijaju sirene, treba sići u podrume, jer gore, iznad Nemačke, od Graca, lete iznad grada američki avioni, baciće bombe, eksplozije će parati mirno jesenje veče, nebo će se žariti od požara, strah će rasparati kuće i ulice, ušunjaće se u podrume, među pognute i uplašene ljude koji će gledati u pod, zapušavati uši, gledati u tavanicu razrogačenim očima, gledati ka vratima da ih možda ne raznese udar eksplozije.

U podrumu su uglavnom žene, deca i stari muškarci, mlađih skoro da više i nema, otišli su na front, negde u Ukrajinu ili u Grčku gde ratuju u nemačkim uniformama. Neki njeni školski drugovi su, navodno, u šumama, gore na Pohorju, negde u Dolenjskoj.

Jedan od njih je nedaleko odatle, u zatvoru preko reke ili u sudskom pritvoru, možda je u kakvom podrumu, kažu da ih najpre ispituju u gestapovskim podrumima. I on je bio u šumi. Uhvatili su ga. Veče je tiho, drvored kestenova je prazan. Na nebu je strah, po podrumima i zatvorima, tamo gde je njen Tine, šunjaju se jeza i strah.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački romansijer i pripovedač, čiji je novi roman Kao i ljubav nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs