Veverica Volta Diznija 1Foto: Arhipelag

Jednog dana najzad su imali dijagnozu i saopštili mu, bez okolišenja, da ga ne mogu izlečiti, odnosno za sada ne mogu, jer nauka još ne zna pravi uzrok te bolesti i nema pravog leka za nju.

Međutim, mogu ga zalečiti. Baš su tako rekli. Zalečiti.

I to je nešto, pomislio je i kao davljenik za slamku počeo da se hvata za to nešto.

„Koliko bi to moglo da traje?“ Nije hteo da kaže: „Koliko ću još živeti?“

Međutim, lekar je vrlo dobro znao na šta misli i, ne gledajući ga u oči, odgovorio da ne zna, ali da u međuvremenu može da bude pronađen lek i za tu, rekao je, gadnu boljku ili bar način da postane hronična, maltene bezopasna.

Vratio se u sobu, ležao i zurio u tavanicu. Zatim je, iza ručka, besciljno šetao hodnicima, te izašao u bolnički park koga su krasila lepo obrubljena stabla starih lešnika.

Bila je sredina leta i ispod paperjasto zelenih listića nazirali su se nabubreli plodovi leske spremni da prsnu i raspu se po šljunkovitoj stazi koja je vodila između njih ka izlazu.

U krevetu je pokušavao da čita neke šarene magazine posvećene putovanjima, ali nije uspevao da se koncentriše i zaboravio bi rečenicu koju je malopre pročitao čim bi prešao na sledeću.

Oko podneva zazvonio mu je mobilni na stočiću pored boce lekovite vode i svežeg sezonskog voća, netaknutog.

Pogledao je u ekran: supruga. Pustio je da telefon zvoni dok se nije uključio automatski odgovor snimljen ko zna čijim glasom: „Na sastanku sam. Javiću vam se kasnije.“

Razmišljao je o prvoj rečenici. Na kakvom sastanku? S kim? Šta je to toliko važno da ne sme da se ometa? Na koliko sastanaka je bio i žučno raspravljao s kolegama o nečemu kao da je to nešto pitanje života ili smrti. A nije bilo.

Čovek se tim lažnim, izmišljenim izgovorima i tobožnjim važnostima kojekakvih sitnica i banalnosti, sad već zaboravljenih, rasutih trenutaka, pomisli, detinjasto brani od neminovnosti.

Onda je ugledao vevericu. Skupljala je rano otpale lešnike. Nije ih bilo mnogo, ali je ona pedantno, koristeći rep kao padobran, padala niz drvo za kotrljajućim komadićima hrane i hitro se verući uz deblo nestajala u visini zelene krošnje.

Sedeo je na klupi i posmatrao kako veverica revnosno skuplja lešnike sa staze ili iz trave. Kraj klupe su prolazili pacijenti, bolničko osoblje, čistačice s korpama punim zaprljanog veša, prodavac đinđuva s dečjim kolicima, ali veverica se nije obazirala na njih.

U pravilnim ritmovima, verovatno kako je laki vetar njihao grane, sa obližnjeg drveta padao bi lešnik, a veverica bi se, kao po komandi, s raširenom lepezom repa stropoštavala za njim. Mora da ima već skoro punu rupu u drvetu. Ličilo mu je to na insert iz crtanog filma koji je gledao još kao dete.

Setio se Volta Diznija, koji je, neizlečivo bolestan, navodno, tražio da ga zamrznu u dubokom ledu dok nauka ne pronađe lek za rak. Nikad nije saznao da li je to istina ili samo legenda. I nikad, pomisli, neću saznati. I, možda, niko, celo čovečanstvo, neće to znati. Izgubili smo sposobnost da podelimo svoje važne trenutke s drugima. To je istovremeno uzrok i posledica svih naših patnji.

Uvek bi je štipnuo za guzicu kad bi osećao da pripadaju jedno drugom. Ili ona njega.

„Štipni me za guzicu“, rekao joj je. „Sledeće put kad dođeš nakupiću bar kilogram lešnika, pa ćemo praviti veliku novogodišnju tortu.“

I ona ga, smejući se, štipnu za dupe.

Ali to nije bila istina. Nije ga posetila, pošto joj je zabranio da dolazi u posete. Bolnice loše utiču na zdrave, rekao joj je. Umesto posete, uporno mu je slala poruke sa znakom pitanja.

Posle sedmog, uzeo je telefon u ruke, pažljivo ukucao broj njenog mobilnog i, malo se predomišljajući, napisao: „Ništa.“

Autor je pripovedač, romansijer i aforističar čija je nova knjiga priča Telefonski imenik mrtvih pretplatnika objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs