Ostertag je mišljenja da muzika nije tu da prenosi neku emociju ili poruku, već da postavi ključna pitanja, od kojih najvažnije danas jeste ono o odnosu ljudskog i tehnologije. Treba reći pri tom, da je Ostertagova generacija muzičkih saboraca zadužila današnjicu makar samo time što je elektronsku i improvizovanu muziku unela na jedan još neupoznat način u sferu popularne kulture. Ta metamorfoza muzičkog izraza, u njegovom slučaju nadahnuta Džimijem Hendriksom i Majlsom Dejvisom u mladosti, počiva na tome da je elektronika izmenila dotadašnje shvatanje improvizacije. O muzici koja se bez zaostatka upušta u društvenu promenu i o tome šta je ono što muzičko izvođenje danas čini „živim“, te o još mnoštvu toga pomenutog ovom prilikom, da i ne govorimo.

Izuzetno bolan komad pod nazivom „Sooner or Later“, u drugom delu nastupa, zasnovan je na jednom širem ličnom iskustvu Boba Ostertaga tokom njegovog potpunog predavanja političkim previranjima u Srednjoj Americi u '80-im godinama, specijalno onima u Salvadoru. U užem pak smislu, komad je direktno „iščupan“ iz jedne od reklo bi se tipičnih epizoda u salvadorskoj zbilji tog doba. Jedan otac porodice ubijen je od strane vladinog vojnika i njegov maleni sin nariče iz dubine svoje duše za njim, dok ašov nemilosrdno iskopava raku, a neka muva potpuno nesvesna drame zuji usred svega. Ta tri izvora zvuka, dolaze do nas sa Bobove nevelike aparature, u jednom nizu prizora iskidanih daškovima tišine. Isprva, svesni smo svakog od tih gotovo pa golim okom u zvuku vidljivih aktera. No, malo po malo, ovo zvukovlje počinje da zauzima drugačije pozicije u odnosu na onu prvobitnu perspektivu. Konstelacije se smenjuju, uspostavlja se neosetno ritam jednog nadnaravnog životnog žrvnja, krici dečaka i mrvljenje zemlje pod udarcima ašova melju stvarnost u melasu takve gustine, da osećate istinsku paniku dok se na trenutak skoro pa gušite u ovom vibrantnom sirupu čiste tuge. No odmah potom, uronjeni ste već u polifoniju dostojnu kakvog politički zanesenog elektronskog Baha – najednom je to oratorijum glasova i instrumenata prirode, te utenzilija sa odlučnom svrhom ovde, prava simfonija psalama uzdignuta do neverovanja, u kojoj se zvuk razbuktava do kataklizme kakvog Sudnjeg dana, Ragnaroka. No onda opet, neki novi mir uznesen kroz orgulje spokojstva, doneće vibraciju jedne velike nade za sve, da bi razdori u duši još jedanput pomahnitali cepajući kontinente i nebesa da uskomešaju duhove prošlosti poput grandioznih zvona. Veoma, veoma spiritualno. Zanemeli smo.