Zbivanja Maksa Blehera

Bleher zaista i pripada tom društvu zbog zgusnutosti i lirskog naboja svog pisanja, ali on je i nenadmašni dijagnostičar one vrste koju XX vek još nije u potpunosti rodio, ali koju XXI vek ceni u najvećoj meri.

Ovo je knjiga koja teši bez sentimentalnosti. Bleher je poput hroničara pratio svoje umiranje, kako u unutrašnjosti svog tela, tako i u spoljašnjosti nepostojanja. On je taj veo učinio prozirnim: njegove reči su vozilo kojim se putuje kroz zamagljenu membranu što okružuje svet koji je to samo naizgled. To su „avanture“ unutrašnjeg i spoljašnjeg koje se smenjuju, dok u svetlosti Bleherove izvanredne osetljivosti nekako ostaju iste. Niko ne zna kako da umre. Maks Bleher, budući mlad i genijalan, predlaže način na koji istražuje, ponovo otkriva život i isijava lepotu iz patnje.

Duša Maksa Blehera bila je neustrašiv novinar koji izveštava o tome šta preosetljiva čula i ogromna inteligencija otkrivaju o svetu koji mislimo da poznajemo. „Svet, takav kakav je, odavno čeka u meni, izgrađen u svoj definitivan oblik, a da ja, svakoga dana, nisam činio ništa drugo do proveravao njegov zastareli sadržaj u sebi.“ Nakon otkrića da ovo nije stvarni svet, on zaključuje da je ovo projekcija nekakvog teksta čija priča briše svet onakav kakvim se prikazuje: „Oko mene su površine sveta odjednom dobile čudnovate odsjaje i zatamnjenja kao od zavesa, zatamnjenja koja postaju providna i predstave nam odjednom dubinu neke prostorije kad se u njenom dnu upali svetlo. U dnu predmeta se ipak nikada nije upalilo nikakvo svetlo, i oni su ostali večito odraženi zapreminama koje su ih hermetički zatvarale i koje su delovale ponekad kao da se tanje da bi dopustile da se kroz njih nazre njihovo istinsko značenje.“

A to nije nadrealizam, kako su to ponekad kritičari nazivali, već hiperrealizam. Bleher se jeste dopisivao sa Andreom Bretonom i bio savremenik čitavog niza rumunsko-jevrejskih genija: Tristana Care, Benžamena Fondana, Viktora Braunera i Gerasima Luke. Svi ovi pisci bili su pokretači svojevrsnih revolucija srodnih nadrealizmu, uz užurbanost izazvanu neumitnom i kataklizmičnom budućnošću. Međutim, za razliku od svojih vršnjaka, Bleherova se užurbanost vremena razvija uz rigoroznu dijagnostičku čestitost koja ne popušta ni pred kakvim nepromišljenim rečima. Jezičke igre tako omiljene među nadrealistima tu su samo da bi bile odbačene.

U slojevitom istraživanju svog detinjstva, on ima vremena da na prašnjavim tavanima otkriva izbledele ostatke nestalih svetova: pisma, fotografije, slike, koji su solidniji od sadašnjosti koja se raspršava dok on piše, „kao u nekom dekoru posmatranom kroz debela sočiva binokla, dekoru koji je ostao istovetan po svim svojim komponentama ali sićušan i udaljen“. Bleher, kao Prust, daje mestima i predmetima iz prošlosti sposobnost da projektuju nezavisnu egzistenciju, stvarniju od sadašnje. Ovaj svet krije jedan drugi svet, dostupan samo geniju vunderkinda i adolescentske čežnje.

Mesto radnje ovih „avantura“ je verovatno provincijski rumunski grad Roman, u kom je Bleher rođen 1919. godine, dovoljno mali da bi se mogao istražiti, a dovoljno konvencionalan da bi se mogao pojmiti. Vreme radnje su detinjstvo i adolescencija i dalje novog dvadesetog stoleća. Glavni merni instrument je njegovo telo koje burno radi sve dok mu to sloboda njegovog uzrasta i vitalnosti dopuštaju. Bleher nije nadživeo svoj neobuzdani genije.

Maks Bleher, koga ništa nije odvajalo od sveta, imao je tu sreću da umre 1938. godine, oslobođen u „spoljašnjost“ pre četrdesetih.

Bleher je predvideo nestvarnost „stvarnog“ sveta i suštinu „nestvarnog“ – koji su sada glavne dileme našeg doba dok se batrgamo na granici između stvarnog i virtuelnog.

Kao i vašar, Bleherov svet je i dalje pristojan, lagano privezan za produženi fin de sircle devetnaestog stoleća sa svojim težnjama da se dematerijalizuje, da se iskrade, da postane nečitak. Obrazovane klase njegovog vremena, koje su smatrale da je „biti nečitak“ najveća pretnja po ljudsku rasu, nisu ni nazirale kakav je kolosalan pad u haos čekao iza ugla: uskoro će svet postati nečitak, neshvatljiv, nepopravljiv. Ali Bleher je zgrabio nadolazeći zbrkani tekst, naštimovan na dezintegraciju njegovog tela. „Zbivanja“ njegovog odumiranja napeta su, kao romaneskna; lepa su kao odeljci iz evropskog, pesimističnog Vitmana, i novosti su, naše novosti.

U ovoj knjizi nema ni traga od Boga, ali prisutna je ekstaza spoznaje blata. I zadivljenosti činjenicom da je svet pun.

Prevod s rumunskog: Đura Miočinović

Autor je poznati rumunski pisac i esejist, veoma zaslužan za nova čitanja rumunskog klasika Maksa Blehera čiji roman „Zbivanja u neposrednoj nestvarnosti“ uskoro na srpskom jeziku objavljuje Arhipelag.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs