Živela mladost!

„Tilva roš“ počinje snimkom u krupnom zrnu, zabeleženim malom kućnom kamerom, u kome se Toda spušta na svojoj skejt dasci po nekom kamenju. Kasnije, u toku filma, više puta će se ponavljati inserti takvih snimaka u kojima Toda i Stefan nanose bol svojim telima. Neki od tih snimaka, konkretno oni koji dele film na četiri epizode, delovi su amaterskog dokumentarca „Crap – Pain is Empty“, koji su Marko Todorović i Stefan Đorđević stvarno snimali pre nastanka „Tilve roš“ i koji je urađen po uzoru na američku seriju „Jackass“. Kada je mladi reditelj Nikola Ležaić igrom slučaja pogledao taj dokumentarac, zainteresovao se za priču dva klinca iz svog rodnog Bora i počeo da piše scenario inspirisan njima.

Na taj način, u samom začetku, fikcija „Tilve roš“ neizbežno je povezana sa Markovim i Stefanovim realnim životom. I upravo to je ono što ovaj film čini toliko snažnim i iskrenim – jer ono što je prikazano na platnu gledalac tumači kao potpunu istinu. Naravno, ključ uspeha je Ležaićeva odluka da uloge glavnih likova dodeli tim istim realnim ljudima, naturščicima, koji igraju sami sebe. Upravo iz njihove glumačke igre proizilazi snaga koju film poseduje – Toda je Toda, Stefan je Stefan; jedino Dunjin lik nastaje iz scenarija, iako se savršeno uklapa u priču. Moglo bi se reći da su, posmatrane izolovano, najslabije scene one u kojima se pojavljuju profesionalni glumci koji tumače određene likove (Todini roditelji, Stefanov otac). Međutim, u kontekstu celine funkcionišu odlično u cilju postavljanja granice između čistog i naivnog sveta tinejdžera i veštačkog i surovog sveta odraslih, koji ovi mladi odbijaju da prihvate.

Svakako treba istaći nekonvencionalnu narativnu strukturu ovog filma, koja nije strogo definisana pravilima ekspozicije, sukoba i raspleta, već je konglomerat dešavanja u njihovom zajedničkom vremenu, koje koriste pre svega u autodestruktivne svrhe: buše svoja tela iglama, skaču sa mostova, rendaju sebi kolena, uništavaju raspadnuti automobil, udaraju se međusobno itd. Sve u svemu, pribegavaju ekstremnom nasilju i nanose sebi bol da bi na taj način samima sebi dokazali da i dalje postoje, da su i dalje živi.

Neizbežno je pomenuti i socijalno-političku podlogu koja se suptilno nazire kroz puste pejzaže borske industrije. I sam naziv „Tilva roš“ na vlaškom znači „Crveno brdo“, gde se počelo sa iskopavanjem bakarne rude. Brdo se vremenom pretvorilo u jamu ogromnih razmera, što na svoj način govori o opštem propadanju svega. Ova ideja najviše dolazi do izražaja u trenutku kada se grupa mladića nađe usred radničkog protesta pošto su se prethodno osvetili čoveku koji je pretukao jednog od njih. Njihov lični protest nastavlja se u supermarketu, u koji ulaze na svojim skejtbordovima i ruše sve u njemu, u mizanscenski maestralno izvedenom kadru-sekvenci. Kako je jedan španski kritičar napisao, „tada se svo mladalačko nasilje projektuje na politički plan“.

„Tilva roš“ ide granicom između fiktivnog i dokumentarnog, što je, u poslednje vreme, odlika i nekih od najznačajnijih filmskih ostvarenja u svetu. Za Ležaića ovaj metakinematografski izraz služi da bi film približio istini. To je istovremeno i dokaz da je i domaća kinematografija sposobna da lokalne priče ispriča univerzalnim jezikom i da na taj način pristupi mnogo široj publici, što nije čest slučaj kada su u pitanju savremeni srpski filmovi. Moglo bi se reći da je Ležaićev prvenac jedan od najvažnijih filmova snimljenih u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina jer snažno usmerava svoj pogled u budućnost umesto u prošlost. Živela mladost!