Život u tri sveta, na tri jezika

Rođena je u Beogradu, a poreklom je iz Argentine. Živela je između Jugoslavije, Italije i Argentine, a danas živi između Kamne Gorice, u Sloveniji, i Trsta, gde predaje špansku i latinoameričku književnost na univerzitetu.

Celog života, kako izdavač kaže, živi tri identiteta i tri jezika koji čine njen svet: španski, italijanski i srpski. U knjizi Preko reke, na biciklu autorka piše kako ih je učila, kako je ulazila u tri kulture – argentinsku, srpsku (ona će uvek reći jugoslovensku) i italijansku – kako se i koliko identifikovala sa govornicima sva ta tri jezika… Sesilija Prens u svom delu iznosi i „svoja iskustva i svoj doživljaj argentinske diktature, jugoslovenskog vremena mirnog rasta i razvoja, ali i krvavog raspada, te života u Italiji, jednoj od zemalja u kojoj je davne 1957. započet proces objedinjavanja država od kojih je nastala Evropska unija“.

* Da počnemo razgovor podatkom da ste ćerka Huana Oktavija Prensa, sjajnog prevodioca i pisca, velikog prijatelja naše kulture?

– Jeste, ćerka sam Oktavija Prensa a, i inače, svi me predstavljaju tako. Ali rođena sam ovde, u Beogradu, a roditelji su mi poreklom iz Argentine. Živela sam u Jugoslaviji, u Argentini, a trenutno živim u Trstu gde predajem na Filološkom fakultetu. I živim između Slovenije i Italije; u Sloveniji vodim kulturnoumetničko društvo La Casa de Kamna blizu Radovljice, koje se bavi promocijom svih kulturnih događaja i umetnosti, najviše iz Latinske Amerike ali i iz drugih delova sveta, vezanih za muziku, književnost i slikarstvo.

* Knjigu ste pisali na tri jezika?

– Knjiga je prvo bila pisana na španskom, i objavljena u Argentini 2015. Bila je zamišljena da bude namenjena argentinskim čitaocima. To je bila prvobitna ideja, ali kad sam knjigu predstavljala u Argentini, shvatila sam da Argentinci u njoj čitaju ono što njih zanima, pa mi se učinilo kao da nedostaje jedan deo, a to je bio onaj italijanski. Onda sam sebe upitala, „Zašto ne napišeš knjigu na italijanskom?“ To, dakle, nije bio prevod, već baš priređivanje i pisanje za italijansku publiku. Kad je italijanska publika pročitala knjigu, posle njenog predstavljanja na italijanskom, shvatila sam da nekako nedostaje najvažniji deo, a to je bio onaj jugoslovenski. Tako je knjiga došla i do srpskog jezika, zahvaljujući Zoranu Hamoviću, profesorki Mariji Mitrović i Aleksandru Laziću koji je pristao da se vratimo u naše detinjstvo, i zajedno radimo na tom delu. I, sad mogu da kažem da je na knjigu stavljena konačna tačka.

* Kako izgleda razmišljanje na tri jezika?

– Mislim da razmišljawe nema jezik. Ono ne ide samo preko rečenica, nego preko slike, koncepta, a koncept je apstraktna stvar. Koncept nema reči, i može se izražavati na više načina, ne samo preko jezika. E, sad, kod mene to zavisi od toga šta mislim, i kome se obraćam.

* Pišete i o tragičnim trenucima u novijoj istoriji i Argentine i bivše Jugoslavije. Kako ste ih vi doživeli?

– Moja je knjiga autobiografija. I to apsolutno, jer su činjenice od kojih polazim moj život. Ali bih dodala da misao te knjige nisu činjenice koje su u njoj nego cela ideja šta sam knjigom htela da kažem. A htela sam da govorim o promenama u današwem društvu, u današnjem svetu, u kojem nam se čini da svi živimo u priličnoj slobodi. I da je ta sloboda, bilo da smo u Argentini, bilo da smo u Italiji ili da smo u bivšoj Jugoslaviji, apsolutno lažna sloboda. Htela sam da progovorim i o onim stvarima koje se toliko danas kritikuju, a one su, u suštini, ipak imale neke vrednosti. U tom smislu, Jugoslavija je za mene predstavljala jednu zemlju koja je bila izgrađena na jakim principima.

* Da li to osećate jugonostalgiju?

– To su mi isto, više puta, i drugi rekli. Apsolutno, apsolutno, samo na jedan konstruktivni način. Nisam ostala u prošlosti, jer svako društvo ima svoje greške i stvari koje se mogu popravljati. A to što je bilo dobro u bivšoj Jugoslaviji moralo je, prema mome mišljenju, i da ostane.

* Budući da ste živeli, i živite u tri zemlje, osećate li se kao migrant?

– Ne. Ne. Mislim da se ne osećam ni kao migrant niti kao neko ko je živeo u egzilu. Čini mi se da sam u svim zemljama u kojima sam živela pokušala da u sebi pronađem pripadnost njima, tako sam bar ja to doživljavala, a tako su me i naučili. I tako su me i primile te sredine… negde više negde manje, ali ja sam uvek pokušavala da one meni pripadaju.

* Kako se oseća čovek kada dođe iz jedne sredine u drugu, kako se prilagođava, i koliko mu treba snage da u tom prilagođavanju zadrži ono svoje što ga čini ličnošću?

– Mislim da je to jako bolan proces, ali i da je svako prilagođavanje obogaćivanje čoveka. Tako sam ja nekako uvek mislila da sve što dobijam iz te sredine mene čini bogatijom, ili boljom. Na taj sam način vaspitana, tako sam obrazovana, tako su me učili – da uvek gledam da dobijam i učim od drugih. U knjizi je, nema sumnje, nostalgija jako važna reč, ali nostalgija kao vraćanje unatrag na lepe stvari, i uvek sa pogledom na budućnost, na perspektivu, na razvoj, na gledanje unapred.

* Kako iz te perspektive gledate na sadašnje migracije sa Istoka na Zapad, i kako se, prema vašem mišljenju, Zapad sa njima suočava?

– Mislim da danas, u našem društvu, postoji veliko ograničenje u gledanjima na te probleme. Ja sam Argentinka, dolazim iz zemqlj u kojoj je bilo mnogo migracija. A Evropa je stara, Evropa se već sada previše zatvorila i zabavlja svojim malograđanskim problemima. I tom, tolikom potrebom da gleda u sebe… Evropa je bogata i dala nam je tu našu, zapadnu civilizaciju, ali mislim da smo kao Evropa jako zatvoreni i da bi trebalo da što pre počnemo da otvaramo vrata.

* Kako doživljavate Beograd posle toliko vremena odsustvovanja iz njega?

– Rođena sam u Beogradu, živela sam u njemu do svoje treće godine i posle se ponovo vratila, i bila tu od jedanaeste do petnaeste godine. Prošle sam godine došla sa mužem, jer smo u Jevrejskoj zajednici predstavili knjigu rukopisa Laure Papo Bohorete iz Sarajeva, sefardkinje iz Sarajeva koja je pisala na španskom jeziku. Na izdanju tih njenih rukopisa radila sam zajedno sa jednim kolegom iz Sarajeva… Inače, ja Beograd mogu uvek da doživim samo lepo. Ljudi su u Beogradu divni i ja se u njemu uvek osećam kao da me iskreno prima…