Upravo u veku u kome je Španija stala da gubi svoj politički hegemonijalni položaj, umetnost u Španiji dosegla je svoj raskošni procvat delima briljijantnih slikara kao što su Velaskez, El Greko, Zurbaran ili Muriljo. Aktuelna izložba u Hipo umetničkoj galeriji, koja će trajati do 26. marta 2017, obuhvata dela slikarstva i skulptura i predstavlja začuđujućim fasetama bogatu panoramu španskog „El Siglo de Oro“, koji se izvan Španije nigde drugde ne može sresti. Ukupno je sto trideset unikatnih eksponata prikupljeno iz internacionalnih zbirki, među njima i dela koja se prvi put izlažu javnosti.

Zlatni vek u Španiji – ovo je predikat himnične istoriografije potonjih generacija. Kada je Servantesov Don Kihot 1605. jahao kroz La Manču, nije se mogao ni slutiti sjaj ovog plemenitog metala, iako je Španija u to vreme bila u zenitu svoje imperijalne slave, sa kolonijama na gotovo svim kontinentima. Ali pukotine su bile odveć duboke da bi se imperija mogla spasti. Ustanci u Kataloniji i Andaluziji, Siciliji i Napulju, epidemije kuge, tridesetogodišnji rat, petostruki državni bankrot, ali sa druge strane uvek na raspolaganju novac za velike slikare, vajare i skulptore, dekoratere vlasti, koji se pod puderisanim perikama nisu žalili za pomanjkanjem naloga za živopisanjem i opštom delektacijom. Time smo zakoračili u grandioznu panoramu epohe i ponosnu paradu velikih dekoratera moći i vlasti, nazvane „El Siglo de Oro“. kojoj je posvećena majestetična izložba u minhenskoj Hypo-Kunsthalle: „Spaniens Goldene Zeit. Die Ära Velazquezin Malerei und Skulptur“. Drugačije no u Holandiji, u kojoj se „Zlatni“ 17. vek može opisati kao začuđujuća sinergija kulturnih, privrednih i socijalnih snaga, kao gloriozni nastup građanske elite, dotle je španski „Siglo de Oro“ moćna inscenacija umetnosti koja je cvetala nasuprot rastućoj bedi, te se sa pravom može govoriti o „zlatnom čudu“. Ono što na ovoj izložbi na svakom koraku čudi: kako je pod strogom opservantnošću Katoličke crkve slikarstvo cvetalo, kao što je to bio slučaj na mnogo slobodnijim dvorovima?

U italijanskom 16. veku bilo je normalno da Papa konkuriše o značajne umetnike sa bogatom vlastelom iz Firence. Kada je 1598. Zurbaran rođen u Ekstramaduri, vek humanista i reformatora se već uveliko klonio svome Zapadu. U Španiji na poseban način, budući da se crkva pomno starala da slobodni duh renesanse bude potisnut ili sasvim iščili. Borbeni redovi jezuita (Družba Isusova) su u manastire u Sevilji i Toledu regrutovali pobornike Protivreformacije. Tu je potreba za slikarstvom bila enormno velika. Vizije mističara su bile vrelo inspiracije. Primeri su Ignacije iz Lojole (1491-1556) ili Tereza iz Avile (1515-1582). Odavno je Una Sancta Catholica spoznala da ne može samo rečju da osvoji srca vernika. U defanzivi, ali u nadi u novi trijumf, Crkva se prihvatila slikarstva kao oprobanog sredstva misije. Pri tome je trebalo da se obrati pažnja na posebna pravila.

Kada je Zurbaran zaključivao ugovor sa priorom (igumanom) domikanskog manastira San Pablo el Real u Sevilji, da će za godinu dana da oslika 21 sliku, onda je zapisao: „Prema uputstvima oca igumana moraju da na svakoj slici figure i stvari bude tako izobražene, kao što on to želi“.

Dominikansko tumačenje Protivreformacije se sastojalo iz figuralnih šifri koje magiju spiritualnosti nisu smele da izražavaju u svetovnoj sferi. Španski barok je bio tmurniji no igde drugde. Tu i tamo po koji svetleći buket cveća ili par motiva mrtve prirode, ali bez pejzaža: oni su još uvek imaginarni prostor, plod fantazije.

Na ovoj izložbi je ravnopravna dijarhija (oltar i kruna) koja je ujedno i garant vlasti: Crkva sa svojim centrima u Sevilji i Toledu, a Dvor u Madridu. „El Siglo de Oro“ nije bila epoha trijumfa radosti. Retko se moglo susresti lice koje se smeje, radosno lice, kao recimo na Muriljovoj slici onih koji jedu paštetu. Ovakve scene su odveć retke i atipične.

Špansko slikarstvo razvija poseban vokabular za svoju versku propagandu: dramatično izobražavanje tri i po metra visokog El Grekovog „Bezgrešnog začeća“ (1608-1613), kombinovanog sa realističnim pejzažom u Toledu u jednom šarenom kovitlacu Marije sa anđelima. Zurbaranova slika svetog Franje (oko 1640), ne predstavlja živog svetitelja, već netruležno telo, koje je papa Nikolaj Peti video u bazilici u Asiziju. Dakle ono što je nestvarno i nemoguće treba da bude izobraženo kao stvarno i uverljivo.

Na Tridentinskom Saboru (1545-1563) je preporučeno da se katolička dogmatika približava vernicima putem jasnih i razumljivih umetničkih dela. Za takav ikonografski program su crkve i manastiri u Španiji bile idealan prostor odnosno za seriju monumentalnih slika i drvenih skulptura, koje upečatljivo izobražavaju delovanje svetitelja i njihovu spiritualnost, koja „nije sa ovoga sveta“.

„El Siglo de Oro“ – zlatno doba važi za značajnu epohu evropske istorije umetnosti. Izložba predstavlja bogatstvo španskog slikarstva kojim najpre raspolaže sopstvenom bogatom zbirkom španskim slikarstvom Gemäldegalerie der Staatlichen Museen zu Berlin koja je ovoga puta dopunjena mnogostrukim delima slikarstva i skulpture u 17. veku mnogim remek-delima iz renomiranih muzeja kao što su Metropoliten muzej umetnosti iz NJujorka, Prado iz Madrida ili Luvra u Parizu.

Prvi deo izložbe je posvećen najznačajnijim umetničkim centrima u 17. veku, pre svega Madridu, u kome je trajno etabliranje Dvora pridonelo rastu stanovništva i privrednom napretku. Tako je ovaj grad dobio i magičnu privlačnu moć na umetnike, među kojima se najpre ističu Visente Kardučo (1576-1638) i Eugenio Kakses (1574-1634). Nalozi crkve su određivali umetnost toga vremena, napose u regionu Valensije. Zbog geografske distance prema glavnom gradu, formirala se izvesna autonomnost u umetničkom izrazu, koju je karakterisala naturalistička neposrednost stila, koja se može zapaziti na slikama Fransiska Ribalta (1565-1628) ili Đuzepe de Ribere (1591-1652). Posebno mesto zauzima i slikar El Greko (1541-1614). Takođe i na jugu Španije u Andaluziji u bogatoj i kosmopolitskoj Sevilji je Katolička crkva fungirala kao najvažniji nalogodavac. Tako je ovaj region postao najznačajniji produkcioni i eksportni centar religioznih slika za Ameriku. Dvojica uzmetnika su u toj generaciji bili dominantni Fransisko Pačeko (1564-1644) i Huan de Roelas (1570-1625).

Drugi deo izložbe tematizuje slike Velaskeza, Zurbarana i Ribere kao primere eklatantnih protivrečnosti koje su vladale između ekscesa političke i religiozne elite u socijalnim i privrednim situacijama u Španiji nakon sloma američkog tržišta i epidemije kuge. Umetnost će postati najvažniji instrument u rukama Filipa Četvrtog i njegovih miljenika. Madrid će se utvrditi kao definitivni umetnički centar Španije, a Velaskez će postati majestetični reprezentant dvorske umetnosti.

Treći deo izložbe je posvećen fokusiranju na umetničku aktivnost u Madridu. Krajem 17. veka je Madrid postao jedna od najznačajnijih metropola Evrope. Ostali regioni Španije su postali periferni i drugorazredni u umetničkom smislu.

Ova izložba, recimo još jednom, koja predstavlja centralno poglavlje evropske istorije umetnosti je nastala pod zajedničkim pokroviteljstvom kralja Španije Felipe Četvrtog i predsednika Nemačke Joahima Gauka, a u kooperaciji sa fondacijom Kunsthalle München.