Bogdan Diklić: Glumac za sva vremena 1Foto: FoNet/Dragan Antonić

„Ne bih želeo da o meni steknete pogrešno mišljenje što ovako govorim, ali mi nemamo kud, apokalipsa se bliži, ali mora da se desi“.

Na sajtu „Izreke i citati“ stoji da je ovo izjava glumca Bogdana Diklića.

I, čak i ako kojim slučajem nije uistinu njegova, zar je ne biste baš njemu pripisali?

Te uloge smušenih, blagih, tihih, ali i neurotičnih, bizarnih likova kakve je utelovljavao kao da su vesnici jednog ovakvog stava i pogleda na svet.

Bogdan Diklić bivao je više puta predmet ove rubrike i uvek sa pozitivnim predznakom pa tako i sada.

FEDIS – festival serija koji počinje danas, dodelio mu je svoju počasnu Zlatnu antenu za celokupan doprinos produkciji serija i televizijskih programa u Srbiji i regionu.

A ta se produkcija, kao i ona filmska, gotovo ne može zamisliti bez Diklića u njoj – odmah na pamet padnu Čombe iz „Grlom u jagode“ ili Bata Anđelić iz „Otvorenih vrata“.

A kao što jugoslovensku kinematografiju s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih obeležavaju Goran Marković, Srđan Karanović, Rajko Grlić i Slobodan Šijan, tako njihove filmove začinjava Diklić igrajući u njima manje ili veće, ali uvek, kako se to kaže, zapažene uloge.

Kao Mile u „Nacionalnoj klasi“ ili inspektor u „Majstori, majstori“, iako „sporedan“ nekako uvek pokretač radnje ili lik u kome se stiču posledice delanja svih ostalih likova.

A o Mirku iz „Maratonaca“ da i ne govorimo jer upravo on je u tom trenutku mogao da se nadoveže na „porodičnu“ lozu glumaca kakvi su bili Mića Tomić, Mija Aleksić, Pavle Vuisić i Bata Stojković.

Najznačajniju filmsku glumačku nagradu baš sa imenom kolege Pavla Vuisića već ima u svom skoru priznanja, a dve Zlatne arene dobio je po raspadu Jugoslavije, za uloge u dva regionalna filma, potvrdivši tako da je ostao glumačka veličina čitavog ovog prostora.

Rođen je u Bjelovaru 1. avgusta 1953.

Tu je završio osnovnu i srednju školu tokom kojih se već amaterski bavio glumom.

Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisuje 1972. u klasi Ognjenke Milićević čije su glumačko jato u toj generaciji činili i: Gordana Kosanović, Lazar Ristovski, Radoš Bajić, Ivan Klemenc, Zlata Petković… Već sa 22 godine postaje stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu, a od sredine devedesetih matična kuća mu je Jugoslovensko dramsko.

Igrao je i u predstavama drugih pozorišta, Zvezdara teatra na primer. Iz braka sa glumicom Dijanom Marojević ima ćerku Sofiju. Napisao je knjigu „O glumi bez glume“.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Bogdan Diklić: Glumac za sva vremena”

  1. Ne treba mnogo pricati o Diklicu, uvek je tu, sjajan glumac, faca. Mnogo ga volim, mislim da je moj najomiljeniji glumac te generacije. Odlican u HR „Odmori se, zasluzio si, tata“, divna ekipa. Duhovit i jako drag. Zdravi veseo bio

  2. veliki glumac. ako probamo da kvantifikujemo stvari, danas ne postoji glumac koji dobacuje preko 5% diklicevih glumackih potencijala, uverljivosti, sirokopojasnosti, emocije, transformacije u okviru iste uloge… ovo danas nije kinematografija, nego estrada; srbija je nekako, uporedo sa raspadom sfrj, izgubila svaki kinematografski potencijal. danas kao da filmove snimaju i potpisuju razmazena deca od 7 godina

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.