Ivica Dačić – čovek za sva vremena

Tajming izjave dve nedelje nakon bezobzirnog, nedoličnog, neprihvatljivog, nezamislivog i nikada opravdivog zločina na Senjaku u kojem je ubijen čovek, možda sumnjive prošlosti i sivih granica sa ruba kriminala, ali čovek koji tu sudbinu nije smeo da doživi. A streljan je, vožen polumrtav i mrtav i zakopan i zaliven betonom u buretu. Da nam se kosa diže na glavi i jak grč stegne oko tela.

Zločin iz „finansijske strasti“ izrastao iz mržnje jednog čoveka prema drugom, pripadnika jednog klana prema drugom. Najluđe, neviđeno i prosto neverovatno da se sve odigralo u elitnom restoranu u prisustvu šefa beogradske policije i njegovih ljudi iz obezbeđenja. Pa i kada bi mogli progutati reči drugog srpskog policajca, što je više nego teško, da se sve odigralo po njegovom odlasku, policija, a pre svega ministar Dačić i direktor Vasiljević, moraju da objasne na čiju inicijativu i iz kog razloga je Veselin Milić zakazao visoko rizičan i opasan skup koji je izazvao pucnjavu i tragediju.

Ivica Dačić (on je tema ovog teksta) nije odmah skočio da brani svoj lik. Tek je posle više od deset dana govorio kao Kalimero iz crtanog filma „nepravda, nepravda“, nisam ja kriv. Izabrao je Ivica sebi sličnog lika bez sumnje, da bi se predstavio naivnim i nevinim kao i sobarica iz predgrađa belgijskog grada La Moza. I Milića su doveli žuti, a Milorad Veljović je bio njegov ktitor, kaže Dačić, a sve je bilo sa ciljem da njega žuti kontrolišu. Niko ga nije upitao zašto je sa Borisom Tadićem potpisao istorijsko pomirenje, da bi ga lakše žuti kontrolisali, ili da bi posle kad je žuti brod tonuo skočio na naprednu lađu da bi bio premijer.

Ko ga ne zna skupo bi ga platio. Onomad je planirao i potpisivanje peticije da nema afera.

Ne, ne postoji afera koferče, kaže. A pred mojim očima su ga zvali Dejan Mihajlov, tadašnji gensek vlade, Aleksandar Nikitović, šef kabineta, Dragan Jočić, ministar policije. Nije se javljao, javio se tek na poziv iz BIA da beži iz zgrade jer će ga policija hapsiti, i gle, ostavi Ivica koferče Simiću i Zagrađaninu, znate svi šta je bilo posle.

Da, nije bilo ni Dačićeve afere sa Banetom Lazarevićem, koja ga je protresla u Vašingtonu dok je bio na tzv. Molitvenom doručku.

Da, nije Ivica pričao ukrug posle 15. marta da nema zvučnog topa, pa da ima, ali da je u skladištu, pa da ima ali da je rasklopljen. Opet kao sobarica iz onog predgrađa.

A sada, Ivica je pobedio opasnu i pogubnu bolest. „Sa neba mu je stigao glas“ da može još mnogo toga da pruži SPS-u i Vučićevoj državi. Požurio sam da pogledam medije i da vidim da li je neko iz SPS-a reagovao. Nisam video reakcije iz njegovog najužeg kruga. Verovatno misle, daj još malo da se ovako vozimo i „grejemo“. On je rekao da još može da pruži partiji i time nas je upozorio da ga ne diramo, ne daj bože da zatražimo njegovu ostavku i otvorimo rat za „presto“ (takav „presto“ doduše više se i ne vidi, više liči na Vučićevu raspadnutu hoklicu u Vašingtonu). Nekom od nas bi spržio prste kao judama, povadio bi sve iz fioka. Zašto baš ja da budem taj, misle njegovi politički šegrti/učenici.

Tek kada se do kraja uruši otvorićemo njegovo nasleđe, ako u njemu bude išta opstalo, odnosno ako SPS ne bude mrtav.

Istorija će se baviti ovakvom čovekolikom šarenom lažom. Kada se radi o njegovoj srčanoj insuficijenciji, to će on preživeti, ali SPS teško, već je duže vreme u kliničkoj smrti.

A u svojim redovima nema „političkog isceljitelja“, takvi tamo više ne postoje.

Lepši tonus za kraj. Da, da, postoji jedan dobar Ivica, ali u bajci o Ivici i Marici i pojedenoj čokoladi. A još lepše bi bilo da se dva lika iz bajke spoje.

Autor je bivši diplomata

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.