Radoš Bajić: Šifra Selo gori, vetar nosi

Festival je, dakle, posvećen pre svega glumačkoj umetnosti na filmu, nagrada je esnafska – dodeljuje je Udruženje filmskih glumaca, ime koje nosi jedno je od najvećih u svetu domaće sedme umetnosti – sve su to razlozi da laureat bude počastvovan i konstatuje da je nagrada, kako je izjavio u našem listu, „potvrda kontinuiteta srpske kinematografije koja traje i koja je dokaz da nije sve uništeno“.

Razmišljajući pak o liku i delu Radoša Bajića, čovek se ne može oteti utisku diskontinuiteta, nekakve dvovalentnosti u stilu „od izvora dva putića“ i da je u jednom trenutku odabran i utaban jedan od njih, ali ne onaj „kojim se ređe ide“. Upravo taj populistički izbor, na tragu onoga što „narod voli“, doprineo je da ga jedan deo javnosti, one tzv. urbane, elitističke pa i drugosrbijanske doživljava kao simbol gedžovanskog, priprostog, seljačkog u pežorativnom smislu te reči. Taj populizam, čak i pored toga što kaže da nije član nijedne partije i nijednog upravnog odbora, kao i serije čije epizode dostižu i stotine epizoda i emituju se a zatim i po nekoliko puta repriziraju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, dovode ga u vezu sa državnim establišmentom i izazivaju podozrenje. Da budemo jasni – bilo kojim establišmentom. Setimo se samo tadašnjeg predsednika Borisa Tadića na snimanju serije „Selo gori, a baba se češlja“, što mu ona pomenuta Druga Srbija verovatno nikada nije oprostila.

Da pokušamo da rezimiramo onaj pomenuti put koji je mogao ići i drugim pravcem – pravcem glumca u filmovima Živka Nikolića („Beštije“), Živojina Pavlovića („Na putu za Katangu“ i „Dezerter“), pa i Hajrudina Krvavca („Partizanska eskadrila“). Mesto toga pod svoje su ga uzeli filmovi Dragoslava Lazića – i kao glumca i kasnije kao autora (tri nastavka serijala o šumadijskom seljaku Sekuli), a u vremenima istorijskog revizionizma rešio je da je probitačnije baviti se „čiča Dražom“ nego partizanima.

A počeo je kao talentovani diplomac Fakulteta dramskih umetnosti u klasi Ognjenke Milićević, angažovan u najvažnijim beogradskim pozorištima. Potom je napisao i više od hiljadu puta izveo monodramu „Led“ a onda se definitivno opredelio za film i televiziju. Tu je i njegova porodična manufaktura – sin Nedeljko, takođe glumac, i ćerka Jelena Bajić Jočić, producentkinja. Član je Odbora za selo SANU. Rođen je 24. septembra 1953. u Medveđi kod Trstenika.