Čitam Šervuda Andersona i veoma sam loš

udvarač

ne studiram ništa

ne govorim razgovetno

volim flomastere

volim kada žensko nosi mušku košulju

volim Patagoniju

volim punjene paprike

mislim da sam dripac.

Ovako je pisao Srđan Valjarević davne 1992. u svojoj prvoj zbirci pesama „DŽo Frejzer i 49 pesama“, koju je objavio u izdavačkoj kući „Ruža Lutanja“. Prethodno je objavio roman „List na korici hleba“ (1990), a potom su došli i „LJudi za stolom“ (1994), „Zimski dnevnik“ (1995), „Dnevnik druge zime“ (2006) i sada već kultni roman „Komo“ (2007). Za svoje romane dobitnik je nagrada – „Biljana Jovanović“, Kulturkontakt Austria, Gorki list i „Stevan Sremac“.

– Ja sam po ceo dan igrao fudbal, nisam voleo da učim, i jedino što sam radio bilo je da trčim za loptom i praznim frižider svojih roditelja. Bio sam gladan od tolikog trošenja energije – rekao je Srđan u jednom intervjuu. Dodaje da je ceo život živeo u Beogradu i da je po zanimanju bio – dovijač.

„Radio sam sve i svašta. Jedno vreme sam i krečio, bio sam moler. Radio sam i kao autolimar, pa u jednoj plastičarskoj radionici u kojoj su pravili kace za kupus, pa… Uglavnom, bio sam dovijač i pisac. Devedeset sedme počeo sam da pišem u listu „Danas“ i prestao sam da radim sve te poslove. A onda sam 2001. potpuno prestao da pišem. Eto, onako. Kažem, mene nikada u životu nije zanimala karijera pisca, našao sam bio posao od koga sam mogao da živim, trgovina fotokopir mašinama i tako tim, i prestao sam da pišem“, rekao je Valjarević.

Godinama je pisao za Danas kultnu kolumnu „Gojko i Dobrila“ koji su 11. septembra 1999. napustili Srbiju. Tada je objavljen poslednji nastavak. Obožava boks i fudbal. Navija za Crvenu zvezdu. Voli hodanje. I da, za sledeće proleće sprema novi roman posle 12 godina odsustvovanja iz književne javnosti. Zato – dobro došao nazad, Majstore!

Povezani tekstovi