Vladika Atanasije je za pastira ove, u poslednjem ratu na prostoru bivše SFRJ postradale eparhije, koja važi za jednu od siromašnijih u SPC, imenovan na poslednjem Svetom arhijerejskom saboru umesto vlade Hrizistoma (Jevića), koji je na istom zasedanju Bosanski Petrovac zamenio među srpskim vladikama veoma traženom Zvorničko-tuzlanskom katedrom. Dolaskom u Eparhiju bihaćko-petrovačku vladika Atanasije zapravo se vraća u rodni kraj.

Rođen je u Babinom Dolu kod Janja 1957. godine. Bogosloviju je završio u manastiru Krka, gde je kao maturant i zamonašen. Diplomirao je na jednoj od najprestižnijih visokih teoloških škola u pravoslavnom svetu – Bogoslovskom fakultetu „Svetog Vladimira“ u Njujorku. Iza njega je dugogodišnji pedagoški i prosvetni rad, najpre 11 godina u Prizrenskoj bogosloviji, potom i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i na Akademiji „Sveti Vasilije Ostroški“ u Foči.

Za episkopa hvostanskog i vikara patrijarha srpskog izabran je takoreći pod bombama NATO, na Majskom saboru 1999. U Patrijaršijskom dvoru u Beogradu hrabro je izdržao 14 godina vikarskog staža – 11 pod pokojnim patrijarhom Pavlom, tri pod sadašnjim poglavarom SPC, mada je nekoliko puta bio pod epitimijama, što zbog javnog komentarisanja ponašanja pojedinih uticajnih srpskih episkopa, što iz drugih razloga.

Mnogi pamte da je u patrijarhovo ime 1999. otvorio Preobraženjski protest opozicije, 5. oktobra 2000. duhovno hrabrio pojedine lidere DOS-a koji su pred napadima policije posumnjali u pozitivan ishod „operacije“, služio parastose pokojnom premijeru Srbije Zoranu Đinđiću. Poslednjih godina uglavnom je bio zadužen za veronauku u Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj. Pred odlazak u Bosanski Brod, predsednik Skupštine Beograda Aleksandar Antić javno mu se zahvalio na odličnoj saradnji Crkve i Grada, ali i ličnom angažovanju zbog kog je u prestonici postignut visok nivo verske tolerancije.

Vladika Atanasije, pisac ne samo patrističke literature, nego i duhovnih ogleda, u jednoj od svojih knjiga kaže da „hrišćanin ne treba da tuguje ako ga obeskorenjuju na zemlji, jer se u Hristu premošćuju sva iskorenjivanja i sve smrti – ukorenjivanjem u večnost božanskog života“, a da „oni koji se uzdaju u svoje zemaljske korene treba da oslušnu večne kosmičke vetrove koji čupaju i odnose sve što nije ukorenjeno u Hristu“.