Stanislav Hočevar: Autentična crkva nikad se ne boji izazova 1Foto: FoNet/ Aleksandar Barda

Čeznem, i, živeći ove neobične dane, pokušavam da molitvom i kontemplacijom u svim korenima naših ljudskih bića budim čežnju u duhu novog sveta. Uskrs je upravo to – novi svet, realizovan u Bogočoveku Isusu Hristu i u onima koji su zaista njegovi. Izvesno je da nisam očekivao da bi uskršnju misu mogao služiti bez vernika, gledati slike praznog Trga svetog Petra i polupraznog Jerusalima. Ali, smatram da ukoliko objektivno posmatramo način današnjeg života, možemo naslutiti neizbežnost nekih neočekivanih pojava. Od kada su se početkom 21. veka na tako pompezan način srušili blizanci u Njujorku, kao da se svuda može opipati neka nevidljiva vidljivost… Sve to nam samo govori da bi Uskrs trebalo slaviti na jedan dublji, a nikako ne samo na folklorni način – kaže za Danas nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar.

Povod za razgovor je Uskrs koji zapadni hrišćani slave 12. aprila, a teme su od izazova pandemije korone za život crkve i hrišćansko učenje do crkvenih i ličnih nadbiskupovih jubileja.

* Državne vlasti insistiraju na propisanoj disciplini građanstva u uslovima pandemije. Kakvo je stanje u Nadbiskupiji beogradskoj koja obuhvata prostor centralne Srbije i šta su najveći izazovi u ovoj situaciji?

– Nadam se da državne vlasti u svojim postupcima ne nastupaju primarno kao vlasti, već kao oni koji nose odgovornost za opšte dobro. Kao najosetljiviji za opšte dobro, oni prvi treba da slušaju glas struke. Ali, ne samo struku u tehničkom smislu – struku egzaktnih nauka, već i u antropološkom smislu, pa dakle i u filozofsko-teološkom smislu. I to u autentičnoj sinergiji. To je njihov zadatak i njihova dužnost. Naša nadbiskupska zajednica se jednostavno našla u toj stvarnosti. Gledano sociološki, ona se već ionako nalazi u mnogim poteškoćama: velika raspršenost, siromaštvo, veliki broj starih i nemoćnih. Ali, mi ne dozvoljavamo da nas ograniči materijalno stanje, već se, koliko je moguće, predajemo sili Duha. Svi naši sveštenici i dalje slave svetu misu u duhovnom jedinstvu sa celokupnom crkvom i sa svim vernicima. Sem toga, preuzeli smo obavezu posebne molitve, koju mi nazivamo adoracija, to jest prostracija – poklonjenje, klanjanje pred Presvetom Tajnom Euharistije, da bi i po našim vapajima proslavljeno Telo Hristovo lečilo i naš duh i naše telo, i davalo snagu svima onima koji leče naša tela, razume se, u hrišćanskom smislu.

Neprestano smo u telefonskim kontaktima sa našim vernicima. Karitas „traži“ one kojima je pomoć najpotrebnija i snabdeva ih. Svaka župa-parohija je u vezi sa usamljenima. Iz centra, iz kuće naše Nadbiskupije, našim skromnim sredstvima prenosimo svetu misu koju svakoga dana služim i tumačim Reč Božiju. Jasno ističemo važnost lične molitve, duhovnog pričešća i življenja za druge. U ovim danima, svako svojom ljubavlju mora da bude hrana – pričest za druge. Na taj način izuzetno snažno živimo iskustvo velikog jedinstva. Patimo, jer ima veoma malo zajedništva u potrazi za dubljim smislom ovog iskušenja. Ali, ovu stvarnost svesno prihvatamo, ostajući u velikoj nadi novih početaka.

* Istorijsko iskustvo govori da su se hrišćani prethodnih vekova od svih nesreća branili pojačanim molitvama, postom, litijama i procesijama… Sad u doba korone državne mere izvršile su neku vrstu planetarnog udara na molitveni život ne samo hrišćana. Društvenim mrežama kruže razne „teorije zavere“, a iz Jerusalima stižu najave da verske vođe ortodoksnih Jevreja šiju odežde za dolazak Mesije. Kako doživljavate ovu sveukupnu situaciju?

– Da, takvo je sećanje većine. Ali, ima i drugih iskustava iz kojih analogno možemo mnogo toga da naučimo. Što su toliki naši sveštenici radili u doba najtvrđeg komunizma? Koliko njih je bilo po zatvorima bez liturgije i pričešća i po pet ili osam godina! Koliko njih je bilo mučenih, gladnih, bez ikakvih elementarnih potrepština. Toliki od njih su duhovno postali kao čelik jaki, znali su Sveto pismo napamet, bili su skromni i ponizni, ali sa jasnom spoznajom, pravim usmerenjem, jasnim svedočenjem. Njihova beskonačna strpljivost stvarala je kreativnu svetost. Pa i lepa umetnička dela: koliko je samo knjiga i filmova nastalo. Mere koje postavljaju odgovorni mogu svakako biti i premalo argumentovane ili nedovoljno pojašnjene, ali svaki razuman subjekt ili pravi vernik svestan je da mu baš sve što se događa – pa i poteškoće – može pomoći u duhovnom i moralnom odrastanju. Za mene je veliko pitanje zašto se u traženju rešenja snažnije ne uključe antropolozi, pre svega i filozofi i teolozi. Dobro je i potrebno da se traže ekonomska rešenja. A pedagoška, i to ne samo u smislu školskog znanja? A duhovna i etička rešenja? Više se govori o kućnim ljubimcima nego o deci – posebno o onoj maloj, predškolskoj. Što znači danas u ovoj pandemiji život porodice, i to kao porodice? Zar je moguće očuvati zdravlje samo u sedenju ili bi trebalo više biti u prirodi, u šetnji, ali – podrazumeva se – bez međusobno opasnih približavanja? Ne bi li mediji mogli snažnije da budu u službi poruka crkava i verskih zajednica? Ne u smislu prozelitizma, već u smislu disanja duše? Određen broj ljudi uvek će tražiti mesijanizme, radikalizme i smakove sveta. Vrlo je važno da je većina zdravo orijentisana.

* Koliko je pandemija virusa korona iskušenje za crkvu – suštinu njenog učenja, jer mnogi vernici ne pristaju na Boga koji nije jači od virusa i kako u sekularnoj državi pomiriti pravo na ispovedanje vere, odluke svetovnih vlasti i nerazumevanje ateista?

– Crkva, koja je i u svom ljudskom sastavu autentična, nikad se ne boji ni od kakvih izazova. Zapravo, i ovi stvarni izazovi samo potvrđuju njeno učenje: da je Bog – Bog, i da čovek nije bog. Da je Bog Tvorac i Zakonodavac, a čovek može da bude izuzetan i kreativan saradnik, ali ne suparnik. Na prvoj stranici Svetog pisma piše da je Tvorac postavio čoveka za čuvara, a ne za vlasnika svega stvorenog. Kad su Isusa uhvatili da bi ga odveli u smrt, rekao je Petru: „Ostavi mač! Ko se mača lati, od mača će poginuti!“ A čovečanstvo – mnogi odgovorni – uzelo je u svoje ruke mač – mač svih vrsta oružja i tolikih otrova da bi uništavali neprijatelje. Sad se sve to samo kao bumerang vraća. Ne nastupa Bog mačem, otrovom, nuklearnim projektilom. Kome to nije jasno neka i dalje ostane ateista. Mnogi ljudi današnjice bi želeli da budu u potpunosti anarhični, ali kad ih razbacanost elemenata udari, tada bi trebalo da ih zaštiti Bog. Nastavlja se tako stara priča: čovek želi da stvori Boga na svoju sliku i priliku. A mudri Sirah kaže: „Koji griješi prema Stvoritelju svome, upašće u ruke ljekara“. Kako već rekoh: treba da postoji mnogo više dialoga između svih odgovornih subjekata u društvu. Srbija je višekonfesionalna zemlja i to mora da se odrazi svuda i svugde.

* U Nadbiskupiji se mise na srpskom i engleskom jeziku prenose preko društvenih mreža. Kako vernici reaguju na to i kako je rešeno pitanje pričešća, jer ne prisustvuju bogosluženju?

– Stvarno mi je drago da se izuzetno veliki broj ljudi uključio u naše svakodnevno misno slavlje. Tad je, u 18 sati svakoga dana, da se tako izrazim, sabor čitave Nadbiskupije. To je, ipak, samo ograničeni internetski prenos službe Božje. Da bi lakše razumeli šta je to duhovno pričešće, potsetimo se duhovnog krštenja – oni koji čeznu, a ne mogu iz različitih okolnosti stvarno biti kršteni, smatraju se kao da su zaista kršteni. Ko čezne za pričešće, Bog ga ispunjava svojom silom. Kao tolike mučenike i zatvorenike. Ne smemo da ograničavamo Božju snagu. Svi mi posebno ističemo pokajanje, obraćenje srca i dobra dela. Niko od nas nema pravo na pričešće; pričešće je apsolutno nezasluženi Božji dar. I Juda Iskariotski se pričestio ali, napominje jevanđelista Jovan, tada je nastala noć. Naše je da se pokajemo, obratimo, da promenimo smer našeg životnog puta, da čeznemo za Bogom i da, bivajući njime obdareni, sa njim se sjedinimo svojom spoznajom, svojom voljom, svojim srcem, kao i da pažnjom hranimo jedni druge… Sigurno to za mnoge vernike nije lako. Ali, to je škola u kojoj učimo. Pravi obraćenici, oni koji su poverovali u Hrista, uvek se hrane Bogom, a Bog sam je uvek daleko velikodušniji od nas.

* Na prvom sinodu Beogradske nadbiskupije krajem februara jedna od tema bila je „Crkva i mediji u službi evengelizacije“. Da li će i kakve će posledice „korona pravila“ – pre svega korišćenje elektronskih veza – ostaviti na crkveni život i šta je zadatak sveštenstva kad vernici ostanu izvan hrama?

– Mediji, ako ih pravilno shvatimo, upravo imaju ulogu sličnu Isusu Hristu, koji je medijator, glasnik, posrednik između Neba i Zemlje, Boga i čoveka. Zato bi mediji uvek trebalo da budu u službi posredovanja, a nikad u službi zavođenja – neistine, stranputica, unilateralnosti, ekstremizma… Posebno mi se dopada vatikanska definicija smisla medija: communio et progressio / zajedništvo i napredak. U naše vreme tolike fluktuacije ljudi, mediji imaju i semantičku ulogu – otkrivanje važnosti komuniciranja i posredovanja i sadržinsku ulogu – prenos istine, vere u Boga, etičke prirode ljudskoga bića. Naš crkveni Sinod misli i na to i uporno poziva društvo i odgovorne da i nama bude omogućeno – i to ne samo na Božić i Uskrs – da se poslužimo medijima. Treba snažno naglasiti da za sve vernike pravi hram jeste Isus Hrist. Ko veruje i svojom verom je povezan sa svim Isusovim učenicima, on uvek boravi u hramu Isusa Hrista. Uskrsli Gospod Bogo-Čovek jeste svuda prisutan hram. Hramovi su neophodni u pedagoškom i funkcionalnom smislu, ali ne i u apsolutnom smislu. Naprotiv, kad bi celokupno društvo živelo bez nelogične podele između vernika i nevernika, pitanje bogosluženja i hramova mnogo bi se lakše rešavalo. Verujem da će nam različite korone i na tom području pomoći.

* Kakve ste poruke doneli sa nedavnog skupa predstavnika biskupskih konferencija u Bariju?

– Moram da kažem da je sam po sebi taj skup u Bariju bio izvanredna poruka: poruka jedinstva u različitosti; izvanredan poziv na pomirenje; vapaj za integralnom kontemplacijom, solidarnošću, kulturom; urgentni poziv za susret svih crkava, pre sveta povodom 1700. godišnjice Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji. Sve te želje i predlozi su predati svetom ocu. Ali, kako znamo, neposredno nakon toga počela je pandemija. Iskreno se nadam da će ova činjenica pandemije samo još više učvrstiti naše predloge.

* Šta je vaša poruka vernicima za Uskrs 2020. godine?

– Kovid-19 me je „odveo“ Poslanici Jevrejima. Ponovno me je potresla rečenica: „Iako bijaše Sin, preko stradanja nauči se poslušnosti.“ Iskreno želim da kroz ovu pandemiju svi postanemo – u antropološkom i duhovnom smislu – stručnjaci za slušanje, za učenje, za mudrost. Srećan, dakle, Uskrs. Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse.

Blagosloveni dani

* Kako provodite vreme u izolaciji?

– Iskreno i lično, za mene su ovi dani blagosloveni. Zbog svog karaktera i zbog prevelikih crkvenih obaveza, uvek sam bio preko svake mere zauzet. Sad, sem molitve, tihovanja i razmišljanja, mogu i da čitam. Da čitam, što sam oduvek toliko želeo. Ovih dana, na tako poseban način, o prva tri vaseljenska sabora. Kakva je to teologija, kakva je to antropologija, kakva je to borba za istinu. Koliko samo želim da takvog zajedničkog nastrojenja i traganja bude i danas. Ali, ne zaboravimo, i telefoni su čudesni medij zajedništva. Svima, pa i sebi samom često i rado ponavljam: putovanje u dubine svoga bića mnogo je duže, lepše i uzbudljivije nego putovanje oko celog sveta. Kako su govorili pustinjaci prvih vremena hrišćanstva: „Ako postaneš gospodar svojih misli, postao si gospodar svih bića.“ I zaista osećam da je stvarno tako. Zato svakog dana živo učestvujem u komunikaciji sa mnogima. Baš živim crkvu, ali ne u konfesionalnom, koliko u sveopštem smislu. Gospod nam stvarno daruje da, uprkos tolikim našim zastranjenjima, sada celovitije i dublje ulazimo u sebe, u hram našeg bića, da bismo ga, kako to dolikuje, konačno sredili za Gospodara.

Lični jubileji

* Da li ćete i kako obeležiti lični jubilej – dve decenije od kako vas je papa Jovan Pavle imenovao za nadbiskupa koadjutora u Beogradu, od vašeg biskupskog zaređenja i dolaska u Srbiju. Koji su vaši najjači utisci iz proteklih 20 godina i kako vidite pastirski rad u budućnosti?

– Pre svega, molim Gospoda da mi oprosti sve moje nedostatke. Bio sam veoma iznenađen kad su me različite zajednice pozvale na obeležavanje ovog jubileja. Bilo je planirano više događaja – od dana imenovanja 25. marta, pa nadalje. Korona virus nas je, ipak, usmerio novim putevima. Ali, najbitnije je da i ja i čitava naša Nadbiskupija ume da čita znake vremena. Trudimo se ići u tom pravcu. Zahvaljujem, iznad svega, na tolikim vanrednim darovima, iskustvima, koje primih u ovih 20 godina. Najviše sam se molio da u zemlji ne bude snažnijih konflikata i drago mi je da je tako i bilo. Ako mi je moj prethodnik nagoveštavao postupnu smrt naše crkvene zajednice, to se ipak nije dogodilo. Hvalim Boga što sve više hodočasnika dolazi u Beograd i da Beograd polako, ali ipak istrajno otkriva svoju jedinstvenu ulogu mosta. Žao mi je što u svemu tome nemamo još više podrške… Možda nije diplomatski, ali moram da kažem da se ovde obično govori da Sveta stolica ne poznaje ili da ne čini dovoljno za naš region. U ovih dvadeset godina svedok sam neverovatnog interesa, zanimanja i ljubavi prema Srbiji. Šteta je da ova, tako posebna snaga nije uvažena. Moj poseban utisak je to što toliko izvanrednih i sposobnih pojedinaca ima među stanovnicima Srbije, a njihov glas i znanje nemaju niti lokalni niti regionalni odjek. Za budućnost nemam posebnih planova jer se ove godine navršava moja kanonska godina. Ljubav za ovu crkvu i crkve, za verske zajednice i za ovo društvo ne smanjuje se. Duh Božiji, Gospod, Životvoran, učiniće svoje.

Ne živimo hristoliko

* Ove godine navršava se četvrt veka od objavljivanja Enciklike pape Jovana Pavla Drugog „Da svi budu jedno“, o čemu Nadbiskupija objavljuje seriju tekstova. Kakvi su dometi u praksi teologije jedinstva u rimokatoličkoj crkvi i čime objašnjavate da je ekumenizam umesto približavanja hrišćana izazvao podele unutar većine pravoslavnih crkava kad je reč o međuhrišćanskom dijalogu?

– Svaki mistik, a takav je bio i Jovan Pavle Drugi, zna da je moguće živeti integralnim životom samo ako učestvujemo u integralnom životu svega postojećeg. Mogli bismo reći da je Bog celina celine. Ko je u Bogu, on nužno traži to. Ali, u stvorenom svetu je uvek prisutan i Diabolos – đavo, koji je izuzetno dobar psiholog i dobro zna motivisati ljude za sebe. Stvarno je tragično što današnje hrišćanstvo nema te elementarne intuicije. Mi, koji živimo u Srbiji, trebalo bi samo da se setimo Konstantina Velikog. On je konstatovao da je od svih stanovnika Rimskog carstva samo 10 posto hrišćana, ali da oni žive tako izvanrednim životom da su samo oni nosioci budućnosti. Zato im je dao slobodu. Videvši zatim kako jeres uništava jedinstvo hrišćana, sazvao je 325. godine prvi crkveni sabor u Nikeji. Crkva je tada iz samog načina života i iskustva vernika – pomislimo na pustinjake, na svetog Antonija Velikog – mogla definisati dogme i spasiti jedinstvo. Kasnije, tokom vekova, hrišćani su zanemarili radikalni Hristov način života. Naš ne-život jedinstva sa Bogo-Čovekom Hristom prouzrokuje i ne-jedinstvo među nama. Zato smo danas u opasnosti – proglašavamo dogme objektivnog karaktera, a ne živimo hristoliko. Zato nastaje sve veća i veća pukotina između onoga što ispovedamo i onoga što živimo. Svi moramo da se angažujemo da pobedimo tu životnu jeres.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.