Bajdenov Samit za demokratiju 1Džo Bajden Foto EPA-EFE/CHRIS KLEPONIS / POOL

Za mesec dana, predsednik Bajden održaće ono što je njegova administracija nazvala Samitom za demokratiju, događaj koji ima za cilj da podrži demokratske vlade u borbi protiv pojačanog autoritarizma i da pokaže da SAD ostaju lider slobodnog sveta.

U predsedničkoj agendi, Bajden je ovaj događaj označio kao „snagu američkog primera“, odnosno „Bajdenov plan vođstva demokratskog sveta u susret izazovima 21. veka“.

Jasno je da ovaj skup treba da obnovi poljujano američko mesto u svetu i postavi temelje za novi tip savezništva koji će se afirmisati tokom Bajdenovog predsedničkog mandata.

Događaj, koji će se održati 9. i 10. decembra, predstavlja test Bajdenove dugogodišnje tvrdnje, objavljene u njegovom prvom spoljnopolitičkom obraćanju na mestu predsednika u februaru, da će se SAD „obnoviti globalno moralno vođstvo“ u njegovom mandatu kako bi se „suočile sa autoritarnim snagama predvođenim Kinom i Rusijom“.

Debate o potencijalnoj vrednosti demokratskog samita, ili Lige demokratija, su stare.

Ideja da spoljne poslove treba koncipirati kao sukob između tipova režima potiče još iz Hladnog rata, kad je primarna geopolitička napetost imala stvarnu ideološku dimenziju.

Liberalne demokratije postrojile su se protiv komunističkih diktatura, pri čemu je svaka strana nastojala da delimično unapredi svoje interese širenjem svoje uprave i ekonomskih sistema širom sveta.

Bajden se očigledno vraća na ovu vrstu usklađivanja.

Tako se dolazi u iskušenje da se čiste geopolitičke suprotnosti zamene i pobrkaju za promenljive i fluidne unutrašnjopolitičke odnose u pojedinim državama, što može da unese potpunu konfuziju u međunarodne odnose i dovede do iskrivljivanja i blokade međudržavnih komunukacija.

Pre dvadeset godina, 106 država – mnoge od njih nedemokratske – potpisalo je Varšavsku deklaraciju, formirajući Zajednicu demokratija koja je imala za cilj, slično Bajdenovom samitu, da „ojača institucije i procese“ centralne za liberalno-demokratski projekat.

Prinstonov projekat za nacionalnu bezbednost iz 2006. koji su vodili profesori Prinstona, kasnije Obamina direktorka Odeljenja za političko planiranje, En Mari Sloter i profesor Džon Ijkenberi, jedan segment ovog obimnog istraživanja koje je trajalo nekoliko godina posvetili su stvaranju Lige demokratija.

Ovaj sporazum liberalnih država učvrstio bi principe predstavničke vlade i zajednički ocrtao ključna socijalna, ekonomska i politička prava i pomogao bi američkim „prijateljima i saveznicima da razviju… novu instituciju osmišljenu da ojača bezbednosnu saradnju među svetskim liberalnim demokratijama“.

Članovi bi se obavezali da će se uzdržati od upotrebe sile protiv drugih članica, na redovne slobodne i poštene izbore, garantovati građanska i politička prava za svoje građane i prihvatiti odgovornost da zaštite i svoje građane i ugrožene populaciju širom sveta.

Uzeto zajedno, ova institucija bi odražavala najbolje namere UN, ali bi bila oslobođena njene zaostale birokratije. SAD godinama nisu mogle da podnesu da u Komitetu UN za ljudska prava sedi Libija ili Irak.

Zbog toga su se SAD svojvremeno bile i povukle iz tog komiteta.

Bušova administracija koja je prihvatila platformu promivisanja demokratije tvrdila je da je mir nemoguć bez svetske demokratske revolucije.

Liberalni idealizam i neokonzervativni realizam potpuni su se ujedinili u ideji invazije na Irak.

Bajdenov poziv na demokratiju, iako zvuči kao Bušov, praktično podstiče sasvim suprotne poteze: iz država, gde je Buš intervenisao da bi promovisao demokratiju, Avganistana i Iraka, Bajden se sada povlači.

Suočavanje s globalnom autoritarnošću obnovljeno je nakon arapskog proleća kad je ovaj događaj doživeo snažnu negativnu reakciju u brojnim delovima sveta.

Recimo, u američkim analizama globalnog autoritarizma, pored ruskog i kineskog predsednika, tada je vodeća autoritarna ličnost bio turski predsednik Erdogan, ali su se pojavljivali egipatski predsednik Sisi pa čak i japanski premijer Abe.

Predviđeno je da Bajden sledeće godine bude domaćin drugog samita „kako bi se sagledao postignuti napredak“ i „izgradio zajednički put“.

Ako pandemija korone dozvoli, ovaj sastanak će biti održan uživo.

Predviđeno je da u narednih godinu dana prisutne države jasno podrže procese jačanja demokratije u svetu.

Zvaničnici administracije saopštavaju da su morali da „prave izbore“ kako bi osigurali regionalnu raznolikost i široko učešće.

Pozivnice su upućene zemljama sa „različitim iskustvima demokratije“ iz svih regiona sveta.

„Ovde se nije radilo o razdvajanju: ‘Vi ste demokratija, vi niste demokratija'“, kažu oni.

Oni koji analiziraju sastav pozvanih ukazuju da poziv zemljama sa problematičnim stanjem ljudskih prava izaziva sumnju u kredibilitet događaja, ali istovremeno ilustruje borbu administracije da uravnoteži šire interese nacionalne bezbednosti SAD, kao što je suprotstavljanje Kini, sa višim idealima.

„Jasno je da su strateška razmišljanja o suprotstavljanju Kini u igri u pozivanju veoma problematičnih, nazadujućih demokratija, poput Indije i Filipina koje su u susedstvu Kine“, rekla je Ejmi Hotorn, direktorka istraživanja u Projektu demokratije na Bliskom istoku.

„Isto bi moglo da važi i za pozivanje duboko nazadujuće demokratije u Iraku, suseda američkog protivnika, iranske teokratije“, dodala je ona.

Ideja demokratskog samita nije stvaranje novog debatnog kluba.

Bela kuća je ukazala da sposobnost demoratije da se priznaju njene slabosti i nesavršenosti i da se otvoreno i transparentno suoči sa njima, služi da bi se „formirala savršenija unija“.

Od učesnika očekuje se da ispune preuzete obaveze, dok će zemlje koje nisu pozvane biti upozorene da promene svoju praksu ili će biti suočene s nizom nepogodnosti i neprilika koje će im pripremiti demokratski svet.

Ukoliko SAD uspeju da formiraju i održe ovu alijansu, nesumnjivo je da će ona biti jedan od ključnih pokretača budućih globalnih odnosa.