Foto: FoNet/ AP

Serenu, u visokoj rezoluciji pred tvojim očima, obuzima bes koji prepoznaješ i koji si učena da izbegavaš za svoje dobro. Serenino ponašanje, tog konkretnog nedeljnog popodneva, ukazuje na to da joj svekolika nepravda koju je doživela tokom svih tih godina blistave karijere u tom času promiče pred očima i ona najzad odlučuje da na sve to odreaguje bujicom psovki. Ništa, čak ni ono ponavljanje negacija („ne, ne, ne“), koje je upotrebila u sličnoj situaciji pre više godina kao mlada igračica na Otvorenom prvenstvu SAD 2004, ne priprema te za ovo. O, bože, poludela je, izgovaraš više za sebe.

* * *

Kako izgleda pobedonosno ili poraženo telo crne žene u istorijski belačkom prostoru? Serena i njena starija sestra Venus Vilijams prizivaju u sećanje reči Zore Nil Herston: „Osećam se najtamnoputijom onda kada me bace spram izrazito bele pozadine“. Čini se da je ova namenska rečenica, ispisana šablonskim slovima na platnima Glena Lajgona, koji je koristio plastične slovne šablone, mrljave uljane bojice i grafit da preobliči te reči u apstrakcije, reklamni oglas za neke aspekte života svih crnih tela. Izjavu Herstonove odigrale su na velikom platnu Serena i Venus: ponekad pobede, ponekad izgube, bile su povređene, bile su srećne, bile su tužne, ignorisane, žestoko izviždane (pogledajte Indijan Vels, koji obe sestre bojkotuju od 2001), bodrene, a sve to vreme, i svima naočigled, postoje ljudi koji su besni što su one uopšte tu – grafit spram izrazito bele pozadine.

Već godinama pripisuješ Sereni Vilijams neku vrstu izdržljivosti svojstvene samo onima koji postoje na filmskoj traci. Ni njen otac ni majka, ni sestra, ni Jehova njen Bog, niti Najki kamp nisu mogli na kraju da je zaštite od ljudi koji su smatrali da njeno crno telo ne pripada njihovom terenu, njihovom svetu. Sereni su od samog početka mnogi jasno davali deo znanja da bi bolje prošla boreći se da preživi u dvodimenzionalnosti neke Mijeove slike nego na njihovom teniskom terenu – bolje da je uložila svu tu snagu da se unese u njihovu maštariju o tome kako obrađuje zemlju nego da se upetljava u metež naših drevnih drama, kao brod koji se bori protiv bure na kakvoj Tarnerovoj marini.

* * *

Najozloglašeniji od Sereninih opadača javljaju se u liku Marijane Alveš, cenjenog teniskog sudije. Alvešova je 2004. izuzeta od suđenja bilo kog meča poslednjeg dana Otvorenog prvenstva SAD nakon što je donela pet pogrešnih odluka na Sereninu štetu na njenom polufinalnom duelu protiv sunarodnice DŽenifer Kaprijati. Servisi i riterni koje je Alvešova pogrešno sudila kao aute, a koje Kaprijatijeva začudo nije uspela da vrati, upadali su unutar linija, i nije za to bio potreban odličan vid. Komentatori, publika, gledaoci ispred malih ekrana, linijske sudije, svi su videli da su lopte dobre, svi, očigledno, osim Alvešove. Niko nije razumeo šta se dešava. Serena, u teksas suknji, crnim patikama i s tamnom maskarom, počela je da maše prstom i govori: „Ne, ne, ne“, kao da bi da nas poricanjem tog trenutka nagna najzad u jasan svet. Teniski superstar DŽon Mekinro, poznat po tome što je tokom svoje profesionalne karijere imao izoštreno oko za nepravdu, bio je zaprepašćen kako je Serena uspela da ostane pribrana nakon što je izgubila meč.

I premda niko nije govorio ništa eksplicitno o Sereninom crnom telu, nisi jedini gledalac koji je pomislio da se upravo ono isprečilo ispred pogleda Alvešove. Jedan komentator rekao je da se nada da nije bio previše neljubazan kad je ustvrdio da „Kaprijatijeva pobeđuje uz pomoć glavnog i linijskih sudija“. Godinu dana kasnije taj meč poslužiće kao dokaz neodložne potrebe da se uvede „hok aj“ sistem, tehnologija za praćenje putanje loptice. Sada se odluka sudije može osporiti pomoću ponovljenog snimka; međutim, Serena je onomad, posle meča, izjavila: „Danas sam veoma ljuta i ogorčena. Osećam se prevareno. Da nastavim? Osećam se naprosto pokradeno.“ I mada si nakon Otvorenog prvenstva SAD 2004. bila besna zbog toga što se dogodilo Sereni, kako godine prolaze, čini se da se ona, za divno čudo, ne obazire više na Alvešovu, kao i na sve duži spisak drugih čudnih sudijskih previda i odluka donesenih kako na njenu, tako i na štetu njene sestre.

Da, ali telo pamti. Telesna kola tegle više od sopstvene težine. Telo je prag preko kojeg svaka sporna odluka prelazi u svest – sva ta neustrašiva, odlučna i pribrana izdržljivost ne briše proživljene trenutke, čak i kada smo nepopravljivo glupi ili večito optimistični, tako spremni da učestvujemo u tim igrama, budemo unutar, usred njih.

* * *

I evo Serene, pet godina posle Alvešove, ponovo na Otvorenom prvenstvu SAD, opet u polufinalnom meču, ovoga puta protiv Belgijanke Kim Klajsters. Serena ne igra dobro i gubi prvi set. Kao odgovor na to lomi reket o teren. Mekinro sada nije zaprepašćen njenom sposobnošću da ostane pribrana, i ganuto kaže: „Nikad je nisam video tako besnu.“ Sudija je upozorava: još jedan prekršaj i biće kažnjena poenom.

U kritičnom trenutku drugog seta, pri rezultatu 5:6 u gemovima za Klajstersovu, koja ima i meč-loptu, Serena servira da ostane u meču. Linijski sudija, kojeg je Otvoreno prvenstvo SAD zadužilo da motri na Serenino telo, na svaki njegov pokret, kaže da je Serena prilikom servisa nagazila liniju. Šta? (Izgleda da kamere „hok aja“ ne pokriva stopala, već samo lopticu.) Šta! Je l’ ti to mene zavitlavaš? Ne zavitlava je; videla je prestup koji niko drugi ne može da uoči uprkos brojnim ponovljenim snimcima. „Nije prestup, ovde se definitivno ne vidi prestup“, kaže Mekinro. „Ovo je zaista prestrogo suđenje“, kaže drugi komentator. Čak i komentatorka ESPN-a, koja izgleda predvidljivo u spremnosti da zakera sestrama Vilijams, kaže: „Dosuđeni prestup je potpuni promašaj.“ Da, pa čak i da jeste bio prestup, uprkos pravilu, oni se gotovo nikad ne dosuđuju u prelomnim trenucima jednog Grend slem meča jer – „Ne dosuđuje se prekršaj“, kaže teniska zvaničnica Kerol Koks, „koji može da odluči meč ukoliko nije baš očigledan.“

* * *

Dok gledaš pristojnu Kim Klajsters, baviš se mišlju da se taj scenario mogao odigrati i drugačije. I dok se Serena okreće ka linijskoj sutkinji i govori: „Kunem se bogom, uzeću ovu jebenu lopticu i nabiću ti je u ta jebena usta, jesi li me čula? Kunem ti se bogom!“ Ma koliko bio uvredljiv njen ispad, teško je ne pozdraviti to što je odreagovala čim su je bacili spram izrazito bele pozadine. Teško je ne pozdraviti to što živi u trenutku, što se mahnito opire tobožnjoj pogrešnosti položaja svog tela na osnovnoj liniji.

Godine 2009. ona sa zakašnjenjem izgovara ono što je trebalo reći glavnom arbitru 2004, reči koje bi Alvešovoj možda povratile pažnju, pažnju koja bi odrazila šta se zapravo dešava na terenu. Sada se Serenina reakcija doživljava kao neuračunljivost. I njena kazna za taj trenutak oslobođenja roba jeste ranije zaprećeno dodeljivanje poena protivnici, što je rezultiralo gubitkom meča, a Grend slem komitet ju je kaznio novčanom globom u iznosu od 82.500 dolara, plus dve godine probnog perioda.

* * *

Možda se odluka Komiteta tiče samo konteksta, mada kontekst nije smisao. U pitanju je javni događaj koji se gleda u domovima širom sveta. U svakom slučaju, teško je ne pomisliti da bi, ukoliko je Serena pogubila kontekst odbacivši sva pravila pristojnosti, to moglo biti zato što njenim telom, zarobljenim u predstavama o rasi, zarobljenim u nepoverenju – što je šifra za to ako si crn u Americi – ne upravlja teniski meč u kojem učestvuje, već jedan urušeni odnos koji je obećao da će igrati po pravilima. Možda se upravo tako doživljava rasizam bez obzira na kontekst – pravila po kojima igraju svi ostali slučajno se više ne odnose na tebe.

O autoru

Knjiga Građanin američke spisateljice Klodije Rankin sa podnaslovom Američka lirska pesma, pripada žanru angažovane, intermedijalne poetske proze. To je neka vrsta „lirskog eseja“ o rasnim odnosima, u kojem se prikazuje svakodnevna borba protiv dehumanizacije života svih onih koje drugi prosuđuju samo na osnovu boje njihove kože. To je istovremeno i dokumentarni tekst zasnovan na razornoj i razočaravajućoj stvarnosti savremene Amerike i sveta, kako u prošlosti, tako i u budućnosti.

Knjigu je na srpskom jeziku objavio JP Službeni glasnik, Beograd 2018. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige.

Povezani tekstovi