Biti svoj čovek 1Foto: PIxabay/ LubosHouska

Povućiće ih sumoran dah atmosfere što ga produkuje malovarošanska psihologija Ljubinja, udružena s teškim teretom junakove savesti, koju u odnosu na Čvor na omči povezuje ambijent bolnice, otplaćen dug prijateljstvu, kao i fascinacija ženom, koja u Katarini postaje cela jedna ideja.

Zavaraće čitaoce Sikimićevih knjiga privid da se pisac nije odmakao od filozofije Siorana, i da ne odustaje od umiranja kao svojevrsne poetike življenja.

Ali da li je zaista tako?

Ako pošteno sudimo o strukturi knjige, a još više o njenoj moralnoj liniji, utvdićemo kako su sve gore pobrojane teme zapravo produbljene, kako nema govora o repeticiji već reorganizaciji materijala, i kako je akcenat pomeren tako da se ne pripoveda samo o jednom, već o dvoje; u funkciji ljubavnog romana što može da ponese i epitet ozbiljnog ženskog portreta.

Glavni junak, Danilo Kovač, trpi urođenu uniznost kao ravnotežu između svojih vrlina i sebi iznuđenog primitivizma, jer kako sam primećuje, sve je to od tapkanja u rodnom mestu.

On negoduje, na granici nepodnošljivosti, nad onim što ga piscem čini, pa utehu pronalazi u društvenom sloju kojem posvećuje sve svoje književne radove.

Skoro uvijek sam, a pod pritiskom da od svoje umetnosti ništa materijalno i konkretno neće postići, prinuđen je da posmatra kako mu se rođena sestra Andrea uspinje u politici i da na račun tog postignuća trpi razne kritike.

Danilov pogled na svet, do tog trenutka, određen je svetom njegove sestre, sve dok u njegov život ne uđe, slučajno ali u isto vreme i sudbinski, Katarina Groševski.

Vešto balansirajući između pojave i odsustva, nenametljivo pristupajući u jedan izgrađen čovekov sistem, ona vrlo brzo postaje neizostavni deo Danilovog života, tako da je ni spust „u stanje drevne grčke skulpture“, ni zamišljeni i odsutni pogled Munkove Madone (likovno rešenje korica knjige) neće odvojiti od uloge regulatora u glavnom narativnom odnosu.

Pojmovi će s njom steći misao koja nedostaje, a i slikarstvo Endru Vajeta postaće bar približno jasnije; onoliko koliko je prethodilo emocionalnom ispunjenju protagoniste.

Kako, na kraju, tumačiti Danilove reči, do kao izraz (i pokušaj) ostvarenog života: „Moj zadatak je uvijek bio – samodovoljnost. Da budem svoj čovjek“.

On zna da je to bez Katarine nemoguće.

S obzirom da Katarina na par mesta u razgovoru umeće Ničeove misli, Danilo, u njenom odsustvu, kad ga je za neko vreme napustila, ispunjava svesku u kojoj Katarina postaje mudri Zaratustra, te tamo nailazimo na jednu od misli koja je savršeno opisuje: „Imam taman toliko problema da onda nemam vremena da vidim kako neko ima više problema od mene!“

Pored produhovljenog uticaja koji Katarina vrši na Danila, ona je ipak samo jedno krhko stvorenje, polomljeno duž teškog života, nesnađeno, samo sebi nerazumljivo, što je nagoni ka odluci da ode u Izrael i poduhvati se čak i poslova čistačica po bogatim kućama.

Njen odlazak neće sprečiti nijedan od Danilovih vapaja i molbi da ostane, pa ni svest da mu je pomogla da sasvim jasno i transparentno, u međusobno izmenjanim porukama, sačini kritički krug o svome gradu, koji u jednom trenutku, provlači i kroz navijačku religioznost.

Suma njihovog odnosa, uz izuzetak previše zanesenih mesta, gde su scene izrađene tako da Danilo postane ponizni sluga ženskog proračunatog uma, jeste u tome da ih ljubav što je otkriju osnaži, pa da, kako piše Andrić u Znakovima pored puta, „od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti“.

Ali kako ako Danilo sebi, u momentu rezignacije, nabusito odgovara: „Ti kao da sam sebi stvaraš scenu u kojoj ćeš se napaliti na neku ženu koja nema veze sa tvojim životom!“, dok Katarina u nečemu što liči na oproštajno pismo priznaje: „Bojim se svega, stalno i uvek, bojim se svakoga i tebe i ne osećam se kao osoba…“?

Ili je to zapravo onaj jedini, iskreni put ljubavi, radi kojeg puštamo svoje greške da lutaju u atarima tuđih misli, u nadi da će taj neko razumeti našu večnu potrebu da budemo gledani s nešto malo pažnje, i osećajem brige da smo najvažniji na ovome svetu?

close
Biti svoj čovek 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.