Šta nije jasno 1Foto: Radenko Topalović

Postoji mnogo imena za vrstu režima kakav se zapatio u Srbiji i razapeo paučinu od predsedništva do poslednje mesne zajednice, pokrivajući usput sve tendere i druge izvore narodnih para.

Jednom sam probao da režim definišem kao televizijsku autokratiju. Glavna poluga vlasti su mediji koji eliminišu Vladu, parlament, lokalne skupštine i druge nepotrebne prepreke između vođe i naroda.

Vođa se – svakoga dana – direktno obraća narodu jer on to najbolje ume tako da narod razume.

Sitnija prepreka je tehničke prirode. Njegove reči i lik stižu kroz etar ili kabl i pretvaraju se u tačkice na ekranu, ali možda nije daleko dan kada će se vođa svakome trodimenzionalno ukazivati u dnevnoj sobi, makar kao hologram.

Ova kolumna, samo par dana pred izbore, ne počinje slučajno sa stotinak reči uopštenog smatranja.

Volim da smatram i mozgam, i nisam jedini. Ima nas još kojima su dileme izazovne.

Ima nas – takvih doduše manje – koji čak verujemo da iz sudara argumenata izlaze najbolja rešenja i kompromisi.

Da, ako ništa drugo, svi posle poštene rasprave barem imamo šansu da se stavimo u tuđu kožu.

Na režimskoj strani tako nešto ne postoji ni u tragovima. Onde su stvari jasne, a dileme nepoželjne.

Srbija je napadnuta. Jasno. Ogrnimo se zastavom. Nego šta. Ko nas jedini brani? Predsednik, naravno.

Hoćemo li dopustiti da izdajnici dođu na vlast? Nikako, pa nismo ludi!

Sve je prava linija, svako meandriranje se tumači kao kolebljivost. Predsednica skupštine je eksplicitno vođu nazvala „mašinom“.

Kao matriks, on je i mozak mašine, ali i mašina sama. Svi ostali treba da budu deo predsednika-mašine.

Tako se ide i na izbore. Glasaj, jer naspram vođi-mašini imaš izdajnike.

Glasaj, jer si na popisu kapilarnih glasova ili jer hoćeš da zadržiš posao u javnom preduzeću ili jer te čeka pet hiljada dinara za penzionere ili deset hiljada za omladinu.

Glasaj, jer tako mora, jer je sve jasno.

Kampanja pred ove lokalne izbore bila je istovremeno nikad duža, i nikad kraća.

Dok je režim u kampanju krenuo odavno – krunišući jasnoću izbora egzibicionističkim kvazi-srpstvom – opozicija se gubila u iscrpnim debatama i zamornim podelama, te birokratiji oko izbornih lista.

Čudnovato je to kako se, evo do poslednjih dana pred izbore, živo priča o bojkotu koji ne postoji van Beograda.

Nema televizijske emisije na par kritičkih televizija u kojoj to nije tema.

Ta rasprava bi trebalo da je okončana odavno – možda nezadovoljavajuće, ali odluke su pale.

No, u našoj čaršiji ni okončane debate nisu stvarno gotove.

Stvar se donekle – ali samo donekle – uklapa u poznatu šemu.

Kod nacionalista i čvrstorukaša su stvari pravolinijske i jasne, a pitanja zabranjena jer bi propitivanje probušilo njihov balon od sapunice.

Kod onih drugih – nazovimo ih ovom prilikom nedovoljno precizno „građanskim“ ili „demokratskim“ spektrom – trebalo bi da je poželjan budni i informisani građanin koji vaga argumente.

To, naravno, ima i mane – nisu jednom u istoriji budući diktatori već okupili falange i krenuli u akciju dok su oni emancipovani još raspravljali o teorijskim i opštim pitanjima, tražili dlake u jajetu i prebrojavali anđele na vrhu čiode.

Iz naše novije istorije, dovoljno je setiti se Belih listića.

Ali, kad je već tako, da vidimo ima li barem pouka iz poslednjih nedelja smatranja i sučeljavanja u tzv. kritičkoj javnosti.

Ako ih ima, rekao bih da su prilično depresivne.

Padale su teške reči.

Ko iz opozicije radi za vođu, a ko je njegov korisni idiot, ko na izbore ide kao ovca na šišanje, a ko kukavički sedi kući. Gazirane sujete su prskale na sve strane.

To je zagadilo i ono malo nade i poleta i smanjilo ionako male šanse opozicije – i „borbene“ i „bojkotaške“.

Deluje da imamo kapacitet da raspravljamo, ali ne baš da čujemo i uvažimo.

Mnogi su, sa obe strane, bili spremni da udaraju ispod pojasa jer im je više stalo da budu u pravu nego što je to zdravo za živce i za društvo.

Neki opozicioni političari pokazali su se tako rigidnim prema dojučerašnjim saveznicima da se pitam kakvi bi bili prema neistomišljenicima kada bi upravljali Pinkom i Hepijem.

Neki novinari su se kandidovali za direktore javnog servisa ako jednom na vlast dođu „njihovi“.

Neki analitičari već su rezervisali mesta sutrašnjih dvorskih tumača.

Čaršija, dakle, koja bi trebalo da bude čuvar ili zametak prave demokratije – a nemojmo se zavaravati, to nije više od tridesetak odsto društva – pokazala se nedoraslom da se između sebe demokratski objasni i uvaži.

To je loše znamenje.

Kako god da izbori prođu, ta čaršija i ti opozicioni političari dobiće novu šansu – možda nezasluženu i ko zna koju po redu u eri ovog režima – da budu bolji jedni prema drugima.

I da budu bolje demokrate.

Čak i kad im ponešto nije jasno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari