Bjel’ Vilindar usred Gore Svete

Od severa graniči sa suvom zemljom, gdi joj je granica označena jednim jendekom, koji obično zovu provlaka ili štilar, inače kumica, a od istoka, juga i zapada opkoljena je morem.

Celi je predel kamenit i bregovit. Dužina Svete Gore pruža se k jugu u more, na kojoj je strani na kraju ne baš sasvim i najvišij breg Atos, kojega je vrh gotovo svagda oblakom pokriven. Slaveni ga zovu Aton. Ime Atos dano mu je od nekakvog idola kojega su jošt stari Elini na samom vrhu toga brega od zlata načinili bili, te se izdaleka kao sunce blistao, i od njegovog imena bude cela Gora Atonska nazvana.

Sveta pak nazvala se i postala je što je po Vazneseniju Hristovom na nebo Presveta Bogorodica u Atonsku Goru došla, i Slovo Božije propovedala, u koje se vreme smesta svi idoli od njene svetinje i sile Slova Božijeg srušili, a hristijanstvo se rasprostrlo i podiglo. Presveta Bogorodica vozljubi ovu Goru, i nazove je svojom gradinom (baštom), pa postane njenom pokroviteljicom za svagda, pak je mlogim svojim čudesima proslavi, zbog kojih je i dan današnji slavna.

Poklonika (hadžiju) koji bi u Jerusalim na Sveti Hristov grob odlazio, a ne bi Svetu Atonsku Goru, kao gradinu Presvete Bogorodice pohodio i svetim se monastirima poklonio, ne smatraju kao savršenog hadžiju. Kad su se kaluđeri u Svetu Goru naselili, podignu oni crkvu Preobraženija Hristova na vrh Atona, na onom istom mestu gdi je idol elinski bio. Podnebije u Svetoj Gori odveć je toplo; kiše u letnje vreme vrlo retko ima, no rosa jaka prekonoć pada.

Zimnje je vreme kišovito; snega slabo ima, a i kad padne, odmah se istopi, a mraza i leda nikad nema; zato se drva i trave preko cele godine zelene, samo vinovo, orahovo i jošt s nekih drva lišće opada. Od plodonosnih drva ponajviše ima: maslina, smokava, limunova, badema, šipova (narova, Granatapfel), oraja, lešnjika, kestena itd. Od onih koja se kod nas mlogo nahode, ovde vrlo malo, il’ odveć retko ima, kao: krušaka, jabuka, šljiva itd. Od besplodnih nalaze se: kiparisi, jele, borovi i veliki platani.

Ptica od mlogih rodova nema; ponajviše ima vrabaca, koji se u gustim kiparisa granama legu; lastavice preko leta bave se i legu se po monastirima, a preko zime odlaze; ševe, čvorci, slavuji i druge ptice manje se viđaju. Od životinja kote se i žive: jeleni, srne, zecovi, divlji veprovi (svinje), lisice i šakali, koji poslednji čoporom idu i strahovito noću urlaju, i najviše se nalaze okolo monastira Hilendara. Zmija ima raznog roda i veličine. Tako se viđaju od četiri do pet fati dugačke. Kornjače mloge po putovi puze.

Drugih vredonosnih zverinja nema. – U Svetoj Gori, a i po obližnjim mestima nahode se razvaline starih elinskih gradova.

Tako se vide i kod najbližeg do Svete Gore ležećeg sela nazvanog Hersov, za koje pričaju da je to u staro vreme veliki grad bio, koji se istim imenom zvao, i da je tu Svetij Apostol Pavle Slovo Božije propovedao.

Sveta Gora sad potpada pod vlast tursku. Na najužem mestu ove Gore može se za tri časa od istoka k zapadu, a dužinom od severa k jugu za dva dana pešice il’ na mazgi preći. U Svetoj Gori ima 20 samovlasnih monastira, sve istočnopravoslavnog veroispovedanija, nad kojima se carigradski patrijarh kao najviša crkovna vlast smatra. Deset monastira leže od istočne, a deset od zapadne strane, i to, kad se suvim u Svetu Goru ulazi, od istočne je strane na redu prvi.

Monastir Hilendar

Da vidite čudo neviđeno, / Bjel’ Vilindar usred Gore Svete, / Zadušbinu Save Svetitelja / I njegova oca Simeuna.

(Srpska narodna pesma)

Glavni svetogorski i pritom najglavniji srpski u Svetoj Gori monastir Hilendar, ili kao što se u pesmama naziva Hilandar, sazidao je prvi srpskij kralj Stefan Nemanja (u crkvenim knjigama i u Kalendaru pod monašeskim imenom Svetog Simeona Mirotočivog poznati), otac Svetg Save, kao što svedoči i niže stavljena njegova diploma (hrisovulj) iz koje se vidi da je on ovo mesto, nazvano Hilandar, hram Vovedenija Presvete Bogorodice, porušeno našao, i na njemu crkvu sazidao.

Ovu je crkvu posle kralj Milutin srušio i veću načinio, kojoj je knez Lazar jošt jednu papertu od zapadne strane dozidao, kao što i jedna i druga danas stoje. Hilendar odstoji od najbližeg Svetoj Gori sela sedam časova, od mora sa istočne strane pô časa, a od Karea pet časova. Leži na lepom mestu, i odsvuda je planinama ne odveć visokima opkoljen i obgrađen visokim zidom.

Nad ovim su zidom ćelije spolja na dva sprata, a iznutra na pet i šest spratova podignute, i tako mogu u ovom monastiru do preko dve stotine kaluđera živiti. Od istočne strane zdanija ima visoka kula (stolp ili pirg), za odbranu od neprijatelja, koji su u staro vreme vrlo često na Svetu Goru napadali, i stare kaluđere sekli a mlade u roblje odvodili, monastire pljačkali i razoravali.

Od strane pak severoistočne ima dve gvozdene kapije, koje blizu jedna za drugom stoje. Crkva je nasred avlije, i svud se okolo nje obići može, a zidana je od tesanog kamena i pečene ciglje, i pokrivena je olovom; ima četiri kubeta (trula), i na svakom krst. Jedno kube stoji nad samim hramom, i to je najveće, dva nad prvom a jedno nad drugom papertom. Dužina oltara s ostalim hramom ima devet fati i dve stope, a dužina svake paperte četiri fata, dakle dugačka je svega 17 fati i dve stope.

Širina je (izuzimajući mesto gdi su pevnice, koje je šire) svud jednaka, tj. pet fati iznutra. Iznutra ima u hramu četiri mermerna stuba, koji veliko kube drže; patos je šaren od razne boje mermera hudožestveno izrađen, i zaista od njega lepšeg i hudožestvenijeg u svetogorskim monastirima nema. Ikonostas je starog stvora, no čist je i lepo pozlaćen; celij je hram iznutra živopisan Svetim obrazima.

Nad srednjim ili carskim dverima na ikonostasu stoji jedna čudotvorna Bogorodičina ikona, veličinom od jedne stope, sva srebrom okovana, na kojoj se s naličja po srebru između pročeg izrezano vidi da je ovu ikonu sa suprugom svojom Jelenom darovao: knez i gospodar sve zemlje ugrovlaške Jo(van) Matej, Basarab(a) vojvoda, 7151. (Sve godine su date od postanja sveta, te godine prevodimo na arapske cifre; u fusnotama su, pak, date godine od roždestva Hristova).

Čudotvorna Bogorodičina ikona

U ovoj ikoni, koja se odozdo može i otvoriti i zatvoriti, stoje i do danas neke uvijene hartije na kojima su mloga imena, možno rodbine višerečenog vojvode napisana, da bi i kaluđeri o liturgiji spominjali.

S desne strane između velikih i malih dveri u redu ostalih prestolnih na ikonostasu ikona stoji sva u srebro okovana velika čudotvorna ikona Bogorodičina, koju je Svetij Sava iz Jerusalima doneo, i koja mu je, kao što predanija glase, na snu javila gdi ima blaga, te ga je iskopao i na slavu Božiju upotrebio.

Na desnom prvom stubu pred ikonostasom stoji ikona Svete Trojice; na levom prvom stubu pred ikonostasom stoji velika čudotvorna ikona Bogorodičina, koju su obično, kad se litija na more nosila, svagda po dva kaluđera na rukama nosila. Jedanput se dogodilo da je ikona ova jednog od one dvojice što su je nosili, u more bacila, te se utopio, budući je jeretik bio a bratija nisu to znala. Od tog vremena više je nigda s njenog mesta ne kreću.

Na ovoj ikoni ima đerdan od raznih starih srebrnih novaca, a ponajviše od Velikog Aleksandra, cara makedonskog. S desne strane na drugom stubu (gdi  je obično po svim svetogorskim monastirima igumanski stol) stoji prestol i velika čudotvorna ikona Bogorodičina, nazvana Troručica, budući je ovo ona ista ikona koja je Svetom Jovanu Damaskinu odsečenu desnu ruku iscelila. Najpre je bila kao obično s dve ruke živopisana, no po učinjenom čudu pojavi se sama i treća ruka, nerukotvorna.

I ovu je ikonu Sveti Sava iz Jerusalima doneo. Ona je srebrom okovana i zlatom ukrašena; na đerdanu ima raznih starih grčkih i rimskih novaca, i nekoliko zlatnih pečata Dušanovih sa diploma skinutih. Kazuju da je Sveti Sava ovu istu ikonu svome bratu Prvovenčanome kralju Stefanu u Srbiju poslao da i njemu i njegovim naslednicima protiv sviju njinih neprijatelja i njinog oružija u pomoći bude, i da ostane u Srbiji dokle god Srpska država na snagu ne stane i od okolnih obladatelja ne bude bezopasna. Zato su srpski kraljevi ovu ikonu, kad su god na neprijatelja polazili, pred vojskom nositi dali.

Ne zna se upravo u koje vreme, ikona je ova posle sama došla u Svetu Goru. Jedni vele da se onda povratila kad je Dušan carstvo srpsko rasprostranio i utvrdio, a drugi pričaju da je u ono nesrećno vreme kad je prokleti Vukašin carskom nevinom krvlju poslednjeg Nemanjića Uroša zemlju polio, zbog bezakonija careubice lice svoje od Srbije odvratila i udaljila se.

Jedanput noću pojavi se u okolini Hilendara sa severne strane neobična svetlost. Iguman monastira ustavši na ponoćnicu smotri kroz prozor ovu svetlost i pozove bratiju da idu s njim viditi novojavljeno čudo. Kad dođu blizu, svi začuđeni vide ovu čudotvornu ikonu, koju odmah, počem se u donesene odežde obuku, toržestveno s pjenijem i molitvama u crkvu unesu i nameste je u pročelje oltara.

No sutradan kad kaluđeri u crkvu dođu, nađu istu Bogorodičinu ikonu na igumanovom stolu, i začuđeni kako je sama došla, uzmu je i nameste opet u oltar na pređašnje mesto. Al’ ona preko noći opet dođe na igumanov stol i kad je kaluđeri po drugij put tu nađu, pomole joj se da im izjasni ovo čudo. Sledujuću dakle noć javi se ona na snu igumanu govoreći: “Ja nisam došla da vi mene čuvate, već da Ja vas čuvam!” I tako je na tom mestu ostave, gdi i do danas stoji, i prestol joj prekrasan načine, na kojem devet srebrnih kandila pred njom gore.

I od ove čudotvorne ikone nazvane Bogorodice Troručice, kao predstojateljice ili igumanije Hilendara, a ne od igumana, uzimaju i danas kaluđeri blagoslov kad hoće da služe. Blagogovjejni Hilendarci nisu posle zaboravili ni na ono sveto mesto gdi im se ova čudotvorna ikona iz Srbije povrativša se u svetlosti pojavila, nego na tom istom mestu podignu na svod četvorougolnij oltar, koji je potom sav živopisan, a u pročelju na zidu gore izobražena je podobno onoj u crkvi čudotvornoj ikoni Bogorodica Troručica, i pred ovu nameste kandilo, te jednako gore. Nadesno pokraj prestola ove ikone do zida stoji stol episkopski, hudožestveno sedefom (Perlmutter) od razne šare ukrašen, nad koga krovom gore stoje dve odveć stare ikone, i na svakoj opet po dvanajst manji ikonica, na kojima su praznici Hristovi izobraženi. Na jednoj ikonici, Blagoveštenije Bogorodice, stoji potpis anunciacio, a na drugoj, Roždestvo Hristovo, stoji maginis, na trećoj pak, Cvetonosije, potpis stoji avlive. Neke nemaju potpisa a na nekima je izglađen.

Na ovom je stolu, sa umetnutim sedefom, napisano: ovaj sto sačini mitropolit bosanski Kir Isaija godine 7143. Odmah iza ovog stola stoji grob Svetog Simeona Nemanje, nad kojim je povisoko u vidu položene trapeze živopisan celokupan i položen obraz njegov. Ovaj obraz svagda stoji nad njegovim grobom i celiva se.

I nad njim ima neki kao krov načinjen od drveta, al’ je pozlaćen. Celi dakle grob vrlo je lepo ukrašen. Nasred crkve pod velikim kubetom visi prekrasan polijelej, okolo kojega je svud unaokolo od tuča saliven i išaran horos ili obruč, i o njemu vise male ikone, a na njemu su sveće nameštene. Crkva je krstoobrazna, tj. mesto gdi su pevnice izlazi napolje, i šire je obično od širine hrama. Na ovom mestu ima po jedna s obe strane vrata u portu, no retko se otvaraju.

U papertu pak vode troja vrata, od kojih su srednja dvokrilna i sedefom hudožestveno ukrašena. Na jednom krilu od ti vrata stoje slova od sedefa uložena, koja kažu da je ova vrata načinio iguman Filip, a na drugom stoji godine 7140. meseca novembra, 20. dana.

Hiljada (hila) i magla (andara)

Desna mala vrata svagda su zatvorena, budući je grob vetog Simeona baš pored vrata.

Ulazeći jednim stepenikom sniže u papertu, koja ima južna i severna vrata, dva stuba i patos od mermera, na istočnoj strani zida, osim ostalih izobraženija živopisani su ktitori ovog hrama: Sveti Simeon i Sveti Sava, i Sveti Milutin, kralj srpski. Nad malim desnim vratima, koja u hram vode, a zatvorena stoje, napisano je na zidu sledujuće: Oni koji u sveštenu i božanstvenu crkvu ovu sa verom i ljubavlju pristupaju: poslušajmo Svetog proroka Davida, koji Duhom Svetim blagovesti: Ko će uzići na goru Gospodnju nevin rukama i čist srcem (Ps 23, 3-4): ovaj će primiti blagoslov od Gospoda (Ps, 23, 5) i ugledaće neiskazanu dobrotu slave njegove.

Vi koji, dakle, u pojanju i pesmama duhovnim slavite u najsvetlijem hramu ovome, ugledajte ovde krasotu nebesima podobnu i svetlost neiskazanu; sveštenim podvigom i trezvenom molitvom umno prosvećivani, i božanskom blagodaću osenjeni, bivajući radošću mnogom ispunjeni, molitve uznosite, da bismo se udostojili stajanja sa desne strane Božanstvene Trojice.

Pokrenuti revnošću blagočešća, bogonosni i preblaženi oci naši, učitelji i nastavnici sve srpske zemlje, novi mirotočac prepodobni Simeon, sa ljubljenim svojim sinom Savom, prvim arhiepiskopom sve Srbije, ljubavlju božanskom razgoreni, velikim trudom i potom podigoše iz temelja crkvu u ime Presvete Bogorodice, u mestu ovom koje se naziva Hilandar. Posle toga vremena, milošću Božijom, dođe sada i na mene nasledstvom otečestvenim kraljevstvo srpsko, meni Stefanu Urošu, zetu previsokog samodržca Imperatora grčkog Cara Andronika, da se trudim za mnogo što ostaviše pre mene praroditelji i roditelji i da ono što je nedovršeno ispunim, koliko bude volja Vladike moga Hrista Boga.

Stoga crkvu koja tesna beše razorih i ovu novu podigoh i posvetih u ime Presvete Vladičice naše Bogorodice i spomena časnog Vavedenja njenog. No, o Vladičice! Primi ubogi ovaj moj prinos, i moli Sina tvoga i Boga našega da ne liši mene Carstva svoga.

Amin. Leta od postanka sveta 6801. Budući da je zbog starine potamnela prva istorija, sada opet željom u Hristu bratstva, obnovismo novim živopisom o trošku crkvenom, kao i prilozima nekih od bratije naše. Daruj im, Gospode, da zadobiju život večni, molitvama Presvete Bogorodice. Amin. Leta, od ovaploćenja Sina Božijega, 1804.

Iz ove paperte samo se kroz jedna dvokrilna zapadna vrata u drugu papertu ide, koja je od prve četiri stepenika niža, i u njoj ima dva mermerna stuba i patosana je mermerom. U ovoj se drugoj paperti svake godine na Vidovdan liturgija čini Svetome knezu Lazaru.

Između ostalih Svetih obraza ima i nekoliko svetih srpskih kraljeva izobraženih, među kojima je knez Lazar i Miloš Obilić, s napisom oko glave Svjati Miloš Obilić postradavi na Kosovu, koji je poslednji izobražen kao mučenik u odelu onakvom kao što vidimo na Svetima Georgiju i Dimitriju, a knez Lazar živopisan je kao i ostali sveti kraljevi srpski, tj. likovi su im izmišljeni a odelo nam je poznato, koje je već Žefarović izobrazio a Mesmer rezao godine 1741. Po celoj crkvi stoje svud po kraju stolovi. Prozora ima mlogo, zato je u crkvi odveć jaka svetlost. Hram crkve je Vovedenije Bogorodice. Ovaj se monastir naziva i Srpskom lavrom, budući su srpski kraljevi osim sviju drugih monastira njemu najviše prilagali i ukrašavali ga.

Opšte je mnenije svetogorskih kaluđera da se Hilendar ovim imenom naziva od onog vremena otkako je papa u Svetu Goru 1204. godine dolazio (Svetij Simeon Nemanja u svojoj ovde pečatanoj diplomi već imenuje ovo mesto Hilandar.

Dakle, neće biti istina što kaluđeri dokazuju jer je diploma Simeunova starija od vremena prepovedanog papinog dolaska), s namerom da je pod svoju vlast zadobije, i da u njoj zapadno veroispovedanije uvede; i tada su mu se, doista, mlogi monastiri i pokorili, a koji se nisu, one je razorio. Među ovima koji se nisu hteli pokoriti bio je i Hilendar, i zato je papa na njega udario bio sa 1.000 vojnika, od kojih su do 500 od juga, a 500 od severa na monastir napali bili.

No providenijem Božijim pala je bila tako gusta magla na monastir da se ni prsta pred očima vidilo nije, i tako vojnici mimoiđu monastir, i jedni na druge udare misleći svaki da su pred njim kaluđeri koji su izišli da se brane, te se tu pobiju i svi izginu, osim trojice koji su živi ostali. I od ovog događaja što je u magli 1.000 vojnika izginulo, nazvan je ovaj monastir grčkim jezikom Hilandar, jer grčki se hiljada zove hila, a magla andara. Ona tri vojnika što su živa ostala prime posle pravoslavnu (istočnu) veru, i postanu monasi.

Sva trojica su u trapezariji hilendarskoj više vrata kao mučenici izobražena. Imena su im: Manuil, Isavelj i Ismail (Sveti mučenici Manuil, Savel i Ismail bili su ranohrišćanski mučenici, rodom Persijanci, koji su postradali za vreme Julijana Apostate (4. vek); verovatno je priča koju navodi Dimitrije Avramović legenda po kojoj su tri zamonašena vojnika dobili imena ova tri mučenika).