Blistavi trag drevnosti 1Milutin Dedić Foto: Branko Pejakovic Peyo

Utoliko pre, jer postoji sličnost zbivanja koja su, čini se, jednako aktuelna kako onda tako i sada. Prilike u Vizantiji i oko nje u to vreme bile su izuzetno teške. I baš u takvim okolnostima, u bespuću planina sa leve obale reka Strume i Pčinje i gornjeg Povardarja, deluju isposnici, koji svojim monaškim podvigom, učvršćuju pravoslavlje u narodu i pripremaju ga za dugotrajna iskušenja.

Među njima se ističu Gavrilo Lesnovski, Joakim Osogovski i Prohor Pčinjski.

U Srbiji gotovo da nema crkve ili manastira, a da za njih nije vezana neka legenda ili predanje.

Ovo se odnosi i na manastir „Sveti Prohor Pčinjski“. Dve ličnosti u njegovoj prošlosti zauzimaju važno mesto. Pored Prohora Pčinjskog tu je i vizantijski car Roman IV Diogen. Preplitanje legende i zbilje nameće potrebu da se i o jednom i o drugom kaže nešto više.

Sveti Prohor Pčinjski rodom je iz Ovčeg polja. Kao isposnik proveo je 62 godine. Bio je pod uticajem Svetog Jovana Rilskog.

Poput drugih isposnika 11. veka birao je teško pristupačne terene. Izabrao je na planini Kozjak jedno udubljenje u steni veličine oko 2 x 2 metra gde se podvizivao. Tu odavno nema monaha, ali dobro je došlo orlovima da se u njemu gnezde.

Sveti Prohor Pčinjski je još za života ispoljavao isceljiteljske moći, zbog čega je u narodu uživao veliki ugled. To se nastavilo i posle njegove smrti, jer je iz njegovih moštiju poteklo miro.

U žitijima o Svetom Prohoru Pčinjskom se spominje susret sa nekim „lovcem“ Diogenom kome je prorekao da će da postane car.

Drugih podataka u vezi toga nema. I Diogen je postao car. Zanimljivo je da naš istaknuti vizantolog Georgije Ostrogorski ne spominje ovu legendu, ali daje važne podatke o caru Romanu IV Diogenu, koje treba imati u vidu kad je reč o nastanku manastira „Sveti Prohor Pčinjski“.

U 11. veku Vizantija je bila napadnuta sa svih strana. Najveća opasnost dolazila je od Turaka – Seldžuka.

U samom carstvu nije bilo jedinstva oko nastale situacije. Pobedila je vojna struja koja je dovela do udaje carice-udovce Evdokije za generala Romana Diogena, koji postaje car 1068. godine. Iako je bio vrlo sposoban vojskovođa turskoj sili se nije mogao odupreti. Posle poraza u jednoj bitci biva zarobljen.

Uz veliki otkup i mnoge ustupke nekako se izbavio. Međutim, po povratku u Carigrad dočekan je kao izdajnik, svrgnut je i iskopane su mu oči. Jedan od moćnika koji je to naredio čestitao mu je što ga je Bog udostojio mučeništva.

Od zadobijenih rana umro je 1072. godine. Ali, eto, ostao je upamćen kao ktitor manastira „Svetog Prohora Pčinjskog“. Kad je postao car otišao je da obiđe prepodobnoga, ali on se već upokojio. Zatekao je njegove mošti i na tom mestu podigao crkvu.

O događajima koji su usledili nema puno podataka osim da su ovi krajevi posle ratova Stefana Nemanje sa Vizantijom pripali Srbiji, a manastir „Svetog Prohora Pčinjskog“ ušao u sastav „Srpske pravoslavne crkve“. Međutim, u vreme kralja Milutina dolazi do značajnog aktiviranja manastira.

Kralj Milutin, u okviru svoje bogate zadužbinarske delatnosti, pažnju je poklonio i mestima koja se neposredno vezuju za Prohora Pčinjskog. Tako obnavlja crkvu „Svetog Đorđa“ u Starom Nagoričanu i crkvu u podnožju Kozjaka.

Možda je izvesnog uticaja imala i činjenica da je kralj Milutin na početku svoje vladavine pripojio Srbiji i Ovče polje, gde je rođen Prohor Pčinjski. Koliko je kralj Milutin poštovao svetitelja govori i to da je prilikom obnove njegove crkve 1316. doveo iz Soluna najbolje slikare, Mihaila i Evtihija, da je oslikaju.

Stradanje manastira naročito je počelo posle „Kosovske bitke“, kada su ga Turci više puta rušili i to je trajalo sve do „Prvog svetskog rata“ kad su ga Bugari opljačkali i oskrnavili. Pa i pored svega toga manastir je nekako uspevao da se održi i narod je u njemu imao pouzdan oslonac.

Mnogi podaci pokazuju da je uvek bio važan duhovni i kulturni centar. U njemu je radila bogoslovska škola, prepisivačko-iluminarorska radionica, učilo se i ikonopisanje, u 16. veku radila je štamparija, a jedno vreme i bolnica. Zanimljivo je da su kroz sve prohujale vekove čuvane mošti Svetog Prohora Pčinjskog i sačuvane do naših dana.

Do velike obnove dolazi krajem 19. veka kad dobrotvor Nedeljko Kovačević svoje, ne baš malo imanje, daje za obnovu. Tada je izgrađena nova crkva sa velikim zvonikom, što je ostalo do naših dana.

Za manstir „Sveti Prohor Pčinjski“ vezan je i jedan profani događaj koji treba spomenuti. U njemu je na „Svetog Iliju“ („Ilinden“) 2. avgusta 1944. godine održano zasedanje „Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Makedonije“, na kome je odlučeno da se osnuje makedonska država kao članica federalne Jugoslavije.

Manastir „Sveti Prohor Pčinjski“ više puta sam posećivao. Zadnji put 2012. godine. Manastir je bio uveliko sređen. Mnogo toga je za proteklih 950 godina uništeno i nestalo, ali iz svakog perioda je ostalo ponešto. Dovoljno da se sačuva blistavi trag drevnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.