Britanija (je) savršena Ruritanija

Faruk je često igrao karte sa albanskim kraljem Zoguom, dok je bio u izgnanstvu u Egiptu i jednom prilikom mu rekao: „Uskoro će na svetu biti pet kraljeva: herc, karo, pik, tref i engleski kralj.“

To predviđanje potvrdio je ubrzo i svojom i sudbinom brojnih drugih monarha koji su ratno sklonište našli u Kairu, dok trajnost britanske monarhije ni tada, ni danas nije bila pod znakom pitanja.

Ovonedeljni intervju britanskog princa Harija i njegove supruge Megan koji je dat Opri Vinfri, bio je prvorazredni događaj globalne pažnje koji je ponovo usmerio velika svetla na britansku kraljevsku porodicu, kraljicu, ali i celu monarhističku instituciju Velike Britanije.

Iako se princ Hari već odranije odrekao kraljevskih dužnosti, javni udarci visokorangiranog člana kraljevske porodice po bliskim rođacima, potresaju svaku, pa i britansku krunu i po ko zna koji put otvaraju brojna pitanja u vezi sa monarhijom, pa i pitanje njenog opstanka.

Britanska kruna, međutim, odoleva vekovima svemu, ne samo povremenim skandalima, nego i brojnim ratovima i revolucijama u kojima je Britanija učestvovala kao ni jedna druga zemlja na svetu.

Skandali, na neki način, povezuju krunu i dinastiju s narodom, jer pokazuju njeno ljudsko lice kome nisu strane mane običnog čoveka, pa ni ovaj intervju, po svemu, neće biti više od još jedne pege na licu britanske kraljevske porodice.

Uz porodičnu, privatnu, emotivnu i društvenu dimenziju, ovaj nastup ima važnost i za pitanje nasleđa britanske krune koje postaje sve važnije, a pitanje sukcesije je suštinska stvar u svakoj monarhiji. Nasleđe kraljice Elizabete postaje delikatnije, što je njena vladavina duža.

Kraljica Elizabeta ima 95 godina i skoro je sedam decenija na tronu.

Po tome je neprevaziđeni vladar i po emocionalnoj vezi sa svojim podanicima može da se poredi samo sa svojim ocem, kraljem Džordžom V. Veronika Maklin, supruga brigadira Ficroja Meklina koji je imao važnu ulogu u raspletu jugoslovenske ratne drame 1945, napisala je u svojoj knjizi Krunisane glave, da je kraljica Elizabeta „više zbir osobina svojih deda i baba, nego svojih roditelja“, a da je njen otac, Džordž V, bio „model za nacionalnog dedu“ kao „dobar, jednostavan i iznad svega skroman čovek“.

Otuda je Elizabeta nasledila „pravi instinkt za obično, nasuprot ekstravagantnom u svom životu“.

Njen sin, princ Čarls, ima 72 godine.

On iza sebe ima spektakularni razvod s princezom Dajanom 1996, a posle njenih burnih godina i još uvek enigmatične pogibije u Parizu, ženidbu s Kamilom Parker Bovls.

Kad bude krunisan, biće kralj Čarls III i verovatno će biti teško da dostigne slavu i popularnost svoje majke.

Intervju, stoga, može da ima uticaja na one koji će doći posle kraljice Elizabete, ali on je, kako što se očekivalo, podelio javnost na one koji ga odobravaju i one koji ga osporavaju.

Među brojnim iskazima koji su rečeni u intervjuu, posebno su upečatljive dve tvrdnje: o rasizmu kraljevske porodice koja se brinula koliko će novorođenče imati tamnu boju kože i navodna odluka da mu se zbog toga ne dodeli prinčevska titula.

Za današnju Britaniju koja se ponosi da je oslobođena kolonijalnog nasleđa i da je šampion u borbi za ljudska prava, ova izjava je dosta neprijatna.

Oni koji osporavaju ove navode tvrde da nije slučajno što je kraljevska porodica pristala da se princ oženi jednom svetovnom ženom i pri tome meleskinjom, jer se računalo da će to biti prednost u njihovom zaduženju koje je trebalo da bude održavanje kontakata sa državama Komonvelta.

Na drugoj strani, pravilo da su članovi kraljevske porodice samo deca i unuci vladara, uveo je Čarls V, pa praunuci ne mogu biti prinčevi, dok im to ne dodeli sledeće nasledno koleno na tronu.

Oni koji idu još dublje, smatraju da postoji povezanost ovog para sa američkim antimonarhističkim pokretima i da ove optužbe predstavljaju deo šireg koncepta novih društvenih pokreta poput Antife i Životi crnaca su važni, usled čijeg delovanja je došlo do velikog preispitivanja javnih i spomeničkih obeležja u SAD i svetu.

A za monarhiju nema veće opasnosti od antimonarhističkog monarha. Glavni pokret u zemlji za ukidanje monarhije zove se Republika. Njegove pristalice žele da šef države bude biran direktnim glasanjem.

Uoči venčanja princa Harija i Megan Merkl 2018. održan je panevropski skup u Londonu.

Vođa republikanaca Grejem Smit poželeo je paru sve najbolje, iako se protivi monarhiji, dodajući da je to poštena kritika.

Zakon o britanskom Komonveltu koji je 1991. predložio laburistički poslanik i bivši ministar u vladi, Toni Ben, predlagao je ukidanje britanske monarhije i stvaranje „demokratskog, federalnog i sekularnog Komonvelta Britanije“ i republike sa kodifikovanim Ustavom.

Velika Britanija do danas nema pisani Ustav, a brojna zakonodavna rešenja su usvojena na osnovu prakse i običaja.

Ben je predlagao zakon više puta, sve do 2001, dok je bio poslanik u Parlamentu, ali on nikad nije došao na dnevni red.

Važan oslonac britanske krune je britanska aristokratija, koja je toliko neprimetna da se ima utisak kao da ne postoji i kao da nema uticaja, a zapravo nije tako.

Danas je uobičajeno da se o britanskoj aristokratiji misli kao o istorijskom raritetu.

U većem delu 20. veka, aristokratija je bila začuđujeće indiferentna prema stanju države, ako bi se sudilo prema prisustvu u Domu lordova. Lordovi imaju kratko radno vreme, najčešće od ponedeljka do petka, s početkom u 3.45 ili 4.15 po podne.

Tokom Drugog svetskog rata retko je više od dvadesetak lordova prisustvovalo zasedanjima, dok je posle rata taj trend nastavljen.

Izuzetak je bilo glasanje 1956. o ukidanju smrtne kazne kad je prisutvo bilo izuzetno.

U prvoj Blerovoj vladi, većina naslednih lordova je isključena iz Doma lordova, pa je ostalo njih 92. u Gornjem domu parlamenta, što je u svakom slučaju i dalje bio jasan znak njene snage i vitalnosti.

Do 1990-ih, politika je postala manje važan interes za aristokratiju, ali onima koji su odlučili da ostvare svoja parlamentarna prava, lordovi su omogućavali siguran prolazak u vladu.

Džon Mejdžor je imenovao niz naslednih aristokrata u svoju vladu.

Vođa Doma lordova bio je vikont Krejnborn, 6. naslednik markiza od Salisberija, a među ministrima bilo je sedam grofova, četiri vikonta i pet naslednih barona.

Čak je i administracija koju je formirala Tereza Mej u junu 2017. uključivala jednog grofa, jednog vikonta i tri nasledna barona.

Privatno bogatstvo britanske aristokratije je fenomenalno.

Prema izveštajima britanskog magazine Country Life, trećina britanske zemlje pripada aristokratiji.

Uprkos izumiranju nekih aristokratkih porodica i prodaji zemlje početkom 20. veka, lista aristokratskih zemljoposednika u 1872. i 2015. ostala je neverovatno slična.

Neke od najstarijih porodica opstale su u zadivljujućoj finansijskoj moći.

Recimo, potomci dinastije plantagenetskih kraljeva, posedovali su 2001. godine 3 000 hektara, a ukupno bogatstvo je procenjeno na pet milijardi tadašnjih funti, što bi danas bilo oko osam milijardi, ali bogatstvo se uvećalo još više, ne samo zbog promene vrednosti novca.

Porodica Plantagenata vodi poreklo iz anžujskih predela Francuske i ima dve glavne grane, Lankastera i Jorka.

Prvi plantagenetski kralj bio je Henri II koji je stupio na tron 1154, a poslednji Ričard III koji je poginuo u bici 1485. Iz njihovog doba potiče Magna Carta.

Njih 42 bili su članovi Doma lordova i u 21. veku, uključujući vojvode od Nortamberlenda, Bedforda, Bjuforta i Norfolka. Vojvoda od Norfolka je formalno nasledni maršal engleske i komandant britanske vojske u ratu.

Zanimljivo je i to da je on katolik.

Brojke za Škotsku su još upečatljivije. Skoro polovine zemlje je u rukama 432 privatne osobe ili kompanije.

Više od četvrtine škotskog poljoprivrednog zemljišta je u rukama aristokratskih porodica.

Mnogi aristokratski posedi su među najprestižnijim i najvrednijim u svetu. Vojvoda od Vestminstera poseduje najekskluzivnije londonske kvartove Mejfer i Belgraviju, erl Kadogan delove londonskog trga Kadogan, ulice Sloun i Kings roud, a markiz od Nortemptona delove zemlje u Klerkenvelu i Kanonariju, dok baronesa Haurd de Valden poseduje veći deo ulica Harli i Merilebon.

Ove lokacije su najskuplje u svetu, skuplje i od čuvene tokijske ulice Ginza.

Procenjeno je da samo erl Kadogan poseduje sedam milijardi funti, dok je najbogatiji vojvoda od Vestminstera koji je 2017. imao bogatstvo od 10 milijardi funti.

Malo se promenilo od 1925. kad je radikalni novinar Vilijam Belinger Nortrop objavio razglednicu koja pokazuje hobotnicu lendlordizma koji je zahvatio ceo London, optužujući aristokatiju za pauperizaciju seljaštva, paralizu trgovine i isisavanje krvi stanovništva.

Jedna pravna mogućnost u Engleskoj i Velsu je od posebne važnosti za aristokrate – vlasnike zemljišta: oni su tokom vekova izgradili milione kuća, zgrada i stanova koje su unajmljivali, ali ne i prodavali.

To je značilo da kupci ne kupuju nekretninu, već samo vremenski ograničeno iznajmljuju, pa čak i vlasnici višemilionskih rezidencija moraju da plaćaju osnovnu zakupninu vlasniku udela, kome se imovina vraća kad njihov zakup (koji u nekim oblastima centralnog Londona traje najviše 35 godina) ističe.

Tajna opstanka stare aristokratije tokom vekova bilo je kultivisanje veličine i mistike.

Oni su se oblačili, dekorisali i gradili kako niko ne bi mogao da dovede u pitanje njihovo pravo da vladaju, tvrdi u svojoj studiji o britanskoj aristokratiji nekadašnji laburistički ministar Kris Brajant.

Tajna njihovog današnjeg postojanja je u njihovoj nevidljivosti. Jednom je magazin Tatler okupio 10 vojvoda zajedno, a Dejli mejl je komentarisao: „Nekad su njihova imena i titule značile biti na A listi poznatih svog vremena. Danas, većina ljudi imala bi problem da izgovori ime bar jednog od njih.“

„Monarhije protestantske Evrope dugovečnije su jer istorijski, bar na izgled, žive skromnije, manje privlače pažnju raskošom i raskalašnošću“, kaže književnica Vesna Glodsvorti.

„Vindzori su prilagodljivi, promenili su i prezime kad je trebalo (do 1917. zvali su se Saks-Koburg-Gota). Kad privuku pažnju nekim skandalom, kao što je slučaj sa ovim intervjuom, onda se javi i republikanski pokret, ali on tradicionalno nije mnogo jak, možda zato što ne postoji konsenzus o tome kako bi Republika Ujedinjeno Kraljevstvo trebalo da izgleda, a nema ni nekog republikanskog primera na svetu koji se britanskoj publici naročito dopada kao alternativa. Ima, recimo, dosta javnih ličnosti koje su republikanci po ubeđenju, ali ne i po nekoj želji za akcijom. Pritom su i sami Britanci i pragmatični i konzervativni, ne vole mnogo da eksperimentišu, žive po onoj svojoj poslovici: Ako nije pokvareno, to jest ako funkcioniše, nemoj da ga popravljaš. Dosta su im bili jedna revolucija i građanski rat u 17. veku. Pre gotovo četvrt veka u Izmišljanju Ruritanije napisala sam da je savršeni model Ruritanije – egzotičnog kraljevstva sa slikovitim običajima i nošnjama – sama Britanija. To i dalje važi“, navodi Goldsvorti.