Foto: Jelena Diković

I to više nije slučaj samo u Srbiji, već i u drugim delovima brdovitog Balkana. Prošle nedelje, 8. septembra, održana je prva Povorka ponosa u Sarajevu. Bio je to zaista istorijski trenutak. Iako joj je prethodio protestni skup Dan tradicionalne porodice, pretnje bosansko-hercegovačkih čuvara tradicije i porodičnih vrednosti, verskih poglavara i fanatika (zvuči li vam poznato?), Prajd je prošao bez incidenata i u veseloj atmosferi. Bravo za LGBT zajednicu u BiH.

Sutra, 15. septembra, biće održana još jedna Parada ponosa u srpskoj prestonici – Beogradu. Kako smo sad već navikli, sigurno će proći bez incidenata, jer kao i prethodnih nekoliko godina, režim Aleksandra Vučića svoje huligane držaće na lancu, i time pokušati da pokaže međunarodnoj zajednici kako je Srbija jedna demokratska i moderna država, koja štiti i poštuje prava <I>LGBT<I> osoba. Kad bi to samo bilo tačno…

Međunarodna zajednica zna da je to sve Vučićeva farsa, ali mu zbog nekih drugih političkih interesa gleda kroz prste za mnogo što šta, pa i za ovo.

Pojaviće se na Prajdu, sigurna sam, i premijerka Ana Brnabić, autovana lezbejka, koja za LGBT zajednicu nije učinila apsolutno ništa. Ne samo da se nije potrudila da pomogne ovoj ugroženoj manjini, već im se, moglo bi se reći, malo i podsmeva, s obzirom na to da je nedavno postala mama – njena partnerka rodila je sina veštačkom oplodnjom – a opštepoznato je da istopolne zajednice u našoj zemlji nisu zakonski regulisane u Srbiji, niti LGBT parovi imaju neka posebna prava, a kamoli pravo korišćenja veštačke oplodnje. Ali kad ste premijerka, vama sve prolazi. Prolazi vam i to da svoju partnerku, koja vam po srpskim zakonima nije ništa više do, recimo, cimerke, vodate u zvaničnim posetama po svetu.

Kako su najavili organizatori, okupljanje učesnika za Beograd Prajd počinje od 16 sati na Slaviji. Nakon svečanog proglašenja Kume Prajda i Kraljice Prajda, šetnja kreće u 17 sati. Biće to jedan lep i veseo dan. Bar za LGBT+ manjinu i one malobrojne koji je podržavaju. Bar taj dan, a onda od ponedeljka povratak u stvarnost i nemanje prava, sa sve pretnjama i nasiljem.

Slično je i u Crnoj Gori. Naredne subote, 21. septembra, u Podgorici će biti održan Montenegro Prajd pod nazivom Ne preko naših leđa. Održaće se uz mnogobrojne bezbednosne snage i ogromno protivljenje onih koji ne razumeju LGBT osobe i njihova prava.

U čemu je problem?

Odgovor je vrlo jednostavan – na ovim prostorima, konzervativnim i tradicionalnim, homoseksualizam se među velikom većinom građana i građanki i dalje smatra nenormalnim, a LGBT osobe bolesnim. Nema to veze ni sa čim drugim – ko nije hetero, taj treba da se leči ili, kako bi mnogi voleli, da ne postoji. Tako je i u Bosni, i u Srbiji, i u Hrvatskoj (iako je članica EU i najviše je uradila na LGBT pravima), i na Kosovu, u Makedoniji…

Trebaće dosta, dosta vremena da se svest kod građana na Balkanu promeni – da shvate da to nije bolest, da je biti gej ili lezbejka ili biseksualan/a ili trans nešto sasvim normalno, da LGBT osobe postoje oduvek i da će ih uvek biti… Uostalom, zbog onih koji mrze i pozivaju na nasilje prema LGBT osobama postoje zakoni, a zakoni kažu da je diskriminacija u Srbiji zabranjena. Dakle, tolerišite. I meni smeta što u muslimanskoj veri muškarac može da ima više žena, pa to tolerišem. Što u hrišćanstvu žena nikad neće biti na čelu pravoslavne ili katoličke crkve, pa i to tolerišem.

I uvek mi je bilo problematično to kako se kuka i motika digne čim se spomenu prava LGBT osoba, ali ih nigde nema kad je reč o pedofiliji u crkvi, nasilju i skoro svakodnevnom ubijanju žena u partnerskim odnosima, deci koja odrastaju u užasnom siromaštvu, izvršiteljima koji zbog sitnih dugova izbacuju porodice iz kuća, korupciji i kriminalu u svim oblastima, bezobrazluku političara. To je okej, ali biti gej nije okej. Meni nije okej to što se mnogi koji mrze LGBT osobe diče porodičnim vrednostima, a tuku žene i decu. Ako je porodica stub društva, onda sa porodicom nešto nije u redu. Porodica treba da znači ljubav i podršku, nebitno da li je čine dva muškarca, dve žene ili muškarac i žena.

Stranke srama u Srbiji

Političke partije na ovim prostorima se ne razlikuju kada se radi o LGBT pravima. Što nedavno rekla Gordana Čomić „oni vas ne vole, i svojataće vas samo kada im to odgovara“. A odgovara im samo zbog članstva u EU i pred izbore da pokupe glasove. To je sramno, jer su upravo stranke te koje bi trebalo da iniciraju promene i da se bore za manjinska prava. Čast izuzecima.

Onog momenta kada Vučić više ne bude na vlasti, Parade ponosa u Beogradu opet će biti bezbednosno rizične. Naravno da ima pomaka od 2001. i krvavog prvog Prajda, kad su huligani napali i tukli učesnike, ali su ti pomaci neznatni. Bilo je, na primer, potrebno čak šest godina da se donese prva presuda zbog zločina iz mržnje otkako je ta odredba unesena u Krivični zakonik.

A sad malo činjenica

Hajde da, po ko zna koji put, pokušamo da objasnimo onima koji ne razumeju neke stvari u vezi sa LGBT osobama i njihovim pravima.

* Homoseksualizam nije bolest – nećeš se zaraziti, ne možeš je kod drugih izlečiti, jer NIJE BOLEST. Svetska zdravstvena organizacija skinula je homoseksualizam sa liste bolesti još 1990;

* LGBT osobe isto kao i heteroseksualne plaćaju porez državi Srbiji, izmiruju svoje građanske dužnosti. Za razliku, recimo, od crkve, koja je oslobođena plaćanja poreza, a u čijim redovima ne samo da ima homoseksualaca (svi znamo za slučaj Kačavenda), nego čak i pedofilije (opet Kačavenda, Pahomije…);

* Kad smo kod pedofilije, ne izjednačavaj je sa homoseksualizmom, jer nije isto kad neko seksualno zlostavlja nemoćno dete, i kad su u vezi dve osobe istog pola koje na to svojevoljno pristaju;

* LGBT osobe se rađaju iz heteroseksualnih veza, tako da nije tačno da će zbog LGBT osoba stradati natalitet. To nema veze jedno s drugim, neće srpski narod izumreti zbog LGBT osoba. Smanjen natalitet ima veze sa enormnim siromaštvom i lošim kvalitetom života u Srbiji, pa se veliki broj parova odlučuje za manje dece. Ili jednostavno napuste Srbiju;

* Negodujete što se centar grada zatvara na nekoliko sati jedan dan u godini zbog održavanja Prajda, a ne smeta vam što Beograd mesecima ne funkcioniše zbog nenormalnih građevinskih egzibicija aktuelnog režima;

* I na kraju, zašto baš paradiraju ponosno? Ponos – posle decenija i vekova linča, nasilja i ubistava, stigmatizacije u svim sferama života, LGBT osobe su podigle glavu i suprotstavile se. Zato ponos, jer ih nije sramota što su LGBT. Parada – slavi se različitost, uz muziku i zabavu, tako je u celom svetu gde se održavaju prajdovi, nije to samo slučaj u Beogradu.

Zato, budi i ti sutra LGBT! Podrži svoje sinove i ćerke, prijatelje/ice, sestre ili braću, kolege/inice, poznanike/ce… Ima ih i više nego što možeš da zamisliš i potrebna im je tvoja pomoć da žive bolje, da žive dostojanstveno. Pomisli šta bi bilo da si ti gej, da li bi voleo da ti prete, da te tuku i stigmatizuju samo zato što si se zaljubio u muškarca. Pomisli šta bi bilo da si ti lezbejka, da te mobinguju na poslu, da te uopšte ne zaposle, da te pljuju na ulici, linčuju, samo zato što si se zaljubila u ženu a ne u muškarca. Budi hrabar/a i pomozi onima kojima je pomoć potrebna i koji prolaze pakao samo zato što su drugačiji.

Povezani tekstovi