Čaplinova hiljadu i druga noć u Beogradu

Uz podršku Branislava Nušića, tadašnjeg načelnika Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, na sastancima umetnika, književnika i ljubitelja umetnosti kod „Imperijala“ i u hotelu „Pariz“, predlog je prihvaćen, ali uz izmenu da prihod ide u korist podizanju Umetničkog paviljona. (podaci iz knjige Radine Vučetić Mladenović, Evropa na Kalemegdanu: „Cvijeta Zuzorić“ i kulturni život Beograda).

… Na pozivnici za bal „1002. noć“ nalazi se Šarlo koji, udarajući u bubanj, u ne sasvim tipičnom odelu, budući da nosi pantalone koje podsećaju na opremu Arlekina, najavljuje veliki multimedijalni događaj. Šarlo je iskorišćen u još jednoj prilici, na pozivnici za bal „Noć u Holivudu“ 1930. godine, sada u daleko konvencionalnijoj grafičkoj obradi.

U okviru izvođenja bala „1002. noć“ u Beogradu 1923. godine, (Boško) Tokin je uzeo ulogu Šarla, u jasnom karnevalizovanom kontekstu komedije del’arte… Prvi i najplodniji autor na temu Čaplinovog kinematografskog stvaralaštva jeste Boško Tokin, pisac, filmski kritičar i teoretičar, značajan ne samo po uvođenju filmskih razmatranja u našu kulturu dvadesetih godina već i kao jedan od  zapaženijih ranih evropskih mislilaca o filmu…

Bal je zamišljen kao celovečernji spektakl, sasvim udaljen od bilo kakvih konvencija građanske umetnosti, i već je po programu, koji je obuhvatao dvadesetak tačaka, obećavao provokativnost i šokantnost (uvodna tačka povorka Šeherezade uz pratnju orkestra: potom „prolog i epilog“ Arlekina i Šarla; „psihološki balet jave i sna“ Sobareva metla – Le balai du valet Milojevića i Ristića, „kuple-scena“ Beograde! – Beograde! te Bahanala Bahantkinja i Bahusa…).

Ne postoji sasvim tačan opis kako je izgleda većina tačaka predstava (sačuvana je partitura za Sobarevu metlu sa Ristićevim libretom), ali je u posebnoj publikaciji Ponoć, objavljenoj povodom bala, sačuvan tekst koji predstavlja suprotstavljanje stavova Arlekina i Šarla prema životu, umetnosti, tradiciji i novini. Ovaj tekst je gotovo potpuno nepoznat i teško dostupan, te se ovde navodi u celini:

ARLEKIN (mudar, veoma teatralan, blaziran, perverzan i grand seigneur, frazira vrlo visokoparno, sa velikim gestovima)

CHARLOT (bon enfant ne pazi tako na etiketu. Posle najzvučnije tirade učini po kakav dobroćudan gest)

ARLEKIN (duboko se i otmeno klanja)

Mesdames i Messieurs – po starom – starinskom

Nešto malo mudrom, perverznom i binskom

Kad se skupe ljudi – beskrajni miljoni –

Zapale se stari pradrevni lapjoni

I veselje traže to je od iskoni.

U starinski – staroj i poznatoj zoni:

Samo u minulom: bivše, bitisalo…

Pa šta da vam dadem?

(misli se)

Fantazije malo? Ali – Babu hitrog s razbojnika trista?

Aladime lampu u što biserom blista?

Horum al Ramida na suvu i vodi

Kada s vezirima inkognito hodi?

II Sinbada hrabra što pučinom brodi?

Od mramora brda? dve hiljade svata

Što su sa carevom, nepregledna jata,

Pošli. Svak useo na pomamna hata?…

Zmaja ognjenita, što repinom mlada?

Zvezde iz ponora? aleme od blata?

Kulu od fildiša na hiljadu sprata?

Peke od rubima? mora od dukata?

II biljurne dvore u školjki i cvetu

II pretilje snove što teku u letu

Ili džina cara u ludome dletu

II velikog maga Ahilovu petu?

II vilinske zbore u vilinskom svetu?

II izvore sunca u svetlom buketu?

II Zoru svih Zora, svih podviga metu?

II podzemni carstva? Nezemne oluje?

Vazdušni perivoj? Ljubavne slavuje

Tonove što nose, miluju i bruje?

I mladosti kladence i čuvarske – guje?

Hiljadu i jedna noć je za vas spremna

Sva čudesa zemlje, cela prošlost zemna…

           ŠARLO

Stoj! Muči! Zaćuti! Bilo je već dosta

Od hiljade jedne – samo jedna osta

Znaj da je mučenje sve, što stalno

Da se vek ponavlja, raskošno, fatalno.

Sinbad moreplovac, lampa Aladina

Neukrotni zmaju, dvorci belog krima

Sve je to već bilo: divno, božanstveno

Mudro i izvrsno, smelo, gospostveno

Al’ je sve kazano, pričano, rečeno.

I bivanjem čestim sve je odneseno!

Od večitog stalnog pomamanja onog

Odnesena radost stvaranja i novog,

Svi su ti zmajevi, džumbusi i bića

Izgubili boju, smisao otkrića.

Sve u istom cvetu, istom premaleću

Melodije stare istrunili smiso

Šta je ko napiso, kad je, gde napiso.

I ma kako lepi u pradrevno starom

Zadaknjuju sve nas plesnivošću, barom

Bilo je il nije, i biće i biva

I sva je ta raskoš jednostavno siva

I sve to snivanje o snu – i ne sniva.

           ARLEKIN

Nema novog! nema! što je bilo – biće

Sumrak ponavljanja sve vekove spliće

I nikada više sa stare ruine

Jedno novo sunce rujem da nam sine

Samo starog prastarinskog slavlja

Pod imenom smisla, pravila i zdravlja

Čovek se ponavlja, život se ponavlja.

Ako hoće lepo da živiš u svetu

Živi po pravilu, pazi na dijetu

Profesori sve su to odavno rekli

I sve za pečenje odavno – ispekli.

           ŠARLO

Ne milion puta – nikad nije isto

Ma da si ti pristo, ja još nisam pristo

I sve što je staro nije više čisto

Prahu starosti divno, al staro tu blisto…

Nije stvar u meri, i nije strahota,

Jer se mera menja, sa merom života

Jer druga je mera – druga i lepota!

Bez novoga nema ni starog života

Nek su forme gorče, rasplinute, tvrđe

Samo nek ne grize memla stare rđe

Nek milion puta bude luđe, grđe

Al nek struji život, pun životnog prava

Život poput nekog stvaralačkog slavlja

Život koji ide pa se ne ponavlja

Život uvek teče, ko Dunav i Sava

Život nikad nije preživanje trava

Mrzovoljno, večno, lepo, uvek jedno…

Samo novo daje polet, i vanredno

Samo novo, novo…

           ARLEKIN

Čuo sam to slovo

Al ja nisam kadar da razumem novo

Toliko je starog svuda na sve strane

Pa gde da se novo ušunja i stane?…

           ŠARLO

A život razumeš; Sirov i nago?

Razumeš li život – to jedino blago.

           ARLEKIN

Ne razumem život. Al umetnost treba…

ŠARLO

Još više života, pokreta i neba…

I novog vrenja novoj perspektivi

I sve nove volje da se uvek živi

Zašto nas sa zlatnim detetom da pleše

Što na drvenome svom konjiću jaše,

Sa zvečkom se igra, drven-sablju paše

Kad to zlatno dete – Nije dete naše.

Tradicija mrtva s razuma vampirom

Rodila to dete nazvano „manirom“

U kolevci truloj zlatne memle, mulja,

Nek se to dete po starinski ljulja

Nek mu raste umnjak, iska, ruku ljubi

Nek mu kriva kičma sve u dupku dubi…

Život nam je drugo, nek se svako seća

Životova prava drskije su veća

Zalud mudro dete smeši se umilno

Prostranije pravo i drskije silno!…

Prođe što je prošlo, noć hiljadu prva

Dosta smo živeli od trpeznih mrva

Naša nova sreća jeste druga sreća

Hiljadu i druga, i hiljadu treća

Sve nove i nove, rad života sveta

Hiljadu četvrta i hiljadu peta!!!

U Tokinovoj interpretaciji, branilac načela životnosti, novine i modernosti (izražavajući se, doduše, u simetričnom rimovanom dvanaestercu), Šarlo se jasno stavlja na stranu stremljenja suprotstavljenih svakom okoštalom statičnom pristupu umetnosti i kulturi koji sa sobom nosi „Tradicija mrtva s razume vampirom“.

Suprotstavljajući se plesnivosti i sivilu i zalažući za radost stvaranja i otkrivanja novoga i životnoga, Šarlo tako u prologu/epilogu predstavlja glasnogovornika avangardističkih težnji naše posleratne umetničke scene.

Svoj središnji izraz u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi Šarlov književni lik dobija tako u avangardnom balu, koji, osim u užim, nacionalnim okvirima, označava jedinstvenu pojavu i u širem kontekstu.

Bal Hiljadu i druga noć, naime, predstavlja krajnje retko avangardno umetničko događanje, koje su konkretno podržali državni organi sa jedne strane, sa druge pak, jasno obeleženo praktičnim ciljem – prikupljanjem finansijskih sredstava za izgradnju Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“.

Privukavši nezapamćenu pažnju javnosti, Hiljadu i druga noć, i pored naglašeno provokativnog sadržaja i forme, nije na kraju delovala destruktivno već, naprotiv, društveno integrativno, u velikoj meri ostvarivši svoj finansijski cilj.

Zasnovano na viziji bitne uloge umetnosti u društvu, ovo ostvarenje multimedijalnog kolektivnog dela sa muzičkom osnovom i naglašenom ulogom plesa, protkano humorom i provokacijom utemeljenim na načelima karnevalizacije, bilo je stoga od dalekosežnog, zajedničkog (narodnog) značaja, i suštinski predstavljalo društveno pozitivnu, centripetalnu silu.

Kao jedna od ikona zajedničkog napora naših avangardista, i u grafičkom materijalu i na pozornici, mesto će zauzeti i vrhunski junak modernog doba, Čaplinov Šarlo. Zahvaljujući srpskim i jugoslovenskim avangardnim umetnicima, Bošku Tokinu pre svih, mali nevoljnik i otpadnik će tako konačno biti estetički i socijalno integrisan, u trenutku koji možda predstavlja i jedan od vrhunaca evropske avangarde.

Istoričar književnosti Bojan Jović objavio je studiju „Avangardni mit Čaplin“ (izdavač JP Službeni glasnik, Beograd 2018. godine, urednik Gojko Tešić). Knjiga je utemeljena na uporednim istraživanjima brojnih evropskih i vanevropskih sredina i pokazuje koliki je bio uticaj čaplinizma u književnosti, umetnosti i kulturi. Avangardni umetnici u Beogradu u periodu između dva svetska rata, takođe su se referirali na delo filmskog velikana Čarlija Čaplija, o čemu svedoči i odlomak iz ove knjige koji objavljujemo uz saglasnost izdavača.