Da li je demokratija moguća? 1Foto: Dostajebilo.rs

Autori su bili već tada etablirani crtač Dave Gibbons i scenarista Alan Moore. (Obojica su radila i na drugim važnim i popularnim stripovima kao što su Čudovište iz močvare, V kao vendeta, Liga vanrednih džentlmena, Betmen, Supermen, Šala koja ubija itd.) Do oktobra 1987. objavljeno je 12 svezaka (svaka po 28 strana), koje su kasnije sakupljene u knjigu koja je do 2017. samo u Americi doživela preko 20 repriza.

U Srbiji se prvi put pojavljuje u izdanju Čarobne knjige 2019. godine u čak dva luksuzna formata (veliki i mali). Nadzirači predstavljaju neformalnu grupu maskiranih super heroja koji imaju cilj da sačuvaju društvo od nepravde i samouništenja (3. svetskog rata).

Međutim, način na koji su prikazani u ovom stripu radikalno je redefinisao savremeno shvatanje super heroja i otvorio pitanje o tome da li neograničena moć koja im je poverena da bi se zaštitila demokratija potkopava same temelje demokratije i stvara još korumpiraniji sistem. Moore i Gibbons nude turoban odgovor na to pitanje.

Nadzirači su objavljeni za DC Comics, strip kuću koja je prva u svetu počela da objavljuje stripove o superherojima (vanzemaljcima ili običnim ljudima koji imaju natčovečanske sposobnosti).

Među najpoznatijima su Supermen (1938) i Betmen (1939). Nakon toga pojavljuje se čitava plejada likova kako u okviru DC Comics, tako i u okviru Marvel grupe koja nastaje 1939, ali uspon započinje 1961. lansiranjem stripa Fantastična četvorka i 1962. kada izlazi prva epizoda Spajdermena.

Ova prva generacija super heroja ima mnoge identične osobine. Svi su imali brižne roditelje (staratelje) čija je ljubav ili nesrećna sudbina (Betmen, Spajdermen) snažno oblikovala njihovo moralna osećanja i orijentaciju prema društvenoj pravdi. Svaki od njih zna zašto je počeo da se se bori protiv kriminala i nepravde i nikada u tom pogledu nema dilemu.

NJihovi postupci su precizno bezgrešni i pravedni. Uvek su sposobni da prepoznaju zlikovce, a zlikovci dobijaju baš ono što zaslužuju.

Nevini nikada ne stradaju. Na njihovo ponašanje ne utiču nedoumice, kao ni „negativne“ ljudske osobine (zavist, ljubomora, mržnja itd). Klasični super heroji su u stanju da sve te poroke drže pod kontrolom.

Nadzirači su prvi strip u kome je sve to promenjeno i izmešano. Ključna figura u kojoj se najjasnije prelama ova radikalna redefinicija je Volter Kovač zvani Roršah. Majka mu je bila prostitutka. Nije mu pružala ljubav, već ga je često maltretirala. On ne samo da ima drugačije detinjstvo, već ne zna zašto je postao super heroj i ne ume da objasni zašto se bori za pravdu. Pored ove moralne dezorijentisanosti, superheroje iz ove grupe odlikuje čitav niz socijalno problematičnih osobina. Roršah je psihopata. Komedijaš uživa u maltretiranju drugih ljudi. Dr Menhetn je amoralan, dok Adrian Vajdt misli da je moralno superioran i da može da se igra boga na Zemlji.

Dok među klasičnim superherojima koji rade kao družina (Osvetnici, Fantastična četvorka) vlada drugarstvo, razumevanje i žrtvovanje za drugog, Nadzirače pokreću animalne osobine i neumerena sujeta. Komedijaš je silovao majku Svilene utvare.

Roršah u obračunu sa kriminalcima primenjuje okrutne metode.

Adrian Vajdt misli da je dovoljno inteligentan da uradi ono što nije pošlo za rukom Aleksandru Makedonskom – stvori novo svetsko carstvo.

Pripadnici ne odobravaju uvek postupke jedni drugih i ulaze u uzajamne sukobe (Dr Menhetn ubija Roršaha).

Strip Nadzirači otvara jedno od osnovnih pitanja odnosa super heroja i demokratskog poretka. Kakvom društvu su potrebni super heroji?

Oni nastaju kao proizvod činjenice da savremeni demokratski sistem nije savršen. Čak i u konsolidovanim demokratijama prisutna je velika korupcija i zloupotreba položaja. Problem se javio kao posledica prelaska iz direktne u predstavničku demokratiju.

Direktna demokratija u kojoj su se ljudi sakupljali na trgovima da bi direktno odlučivali postala je neizvodljiva posle stare Grčke i uvećanja političkih zajednica.

U novom obliku demokratije građani biraju svoje predstavnike, koji odlučuju umesto njih. Ovakvo rešenje, međutim, stvorilo je nove probleme.

Predstavnici raspolažu novcem i ovlašćenjima (od kojih su mnoga diskreciona) da bi mogli da obavljaju javne poslove.

Kako biti siguran da će predstavnici donositi odluke u interesu građana i neće zloupotrebiti javne resurse i ovlašćenja? Ovaj problem (poznat u političkoj ekonomiji kao problem principala i agenta) ključan je za opstanak demokratije.

Potreba za super herojima i njihova popularnost zapravo odražava činjenicu da ni demokratski sistem nije savršen kada treba da se izbori sa korupcijom i zloupotrebama u koju su umešani predsednici, premijeri, narodni poslanici, sudije, tužioci, policajci, oficiri i ostali viši i niži državni službenici.

Super heroji bi, drugim rečima, trebalo da kroz nadzor nad političarima obezbede pravdu običnom čoveku tamo gde sistem to nije u stanju.

Međutim, kako možemo biti sigurni da super heroji neće zloupotrebiti svoju moć? Ako apsolutnu moć političara prenesemo u ruke super heroja, da li je to kao da ste novac prebacili iz levog u desni džep? Treba li nadzirati nadzirače?

Ovaj problem je bio lako razrešiv kod klasičnih super heroja. Kako je već rečeno, njima su dodeljene super moralne osobine koje ih štite od greške i poroka. Kada Piter Parker (Spajdermen) kaže „Sa velikom moći dolazi i velika odgovornost“, on pokazuje da je sposoban da se samokontroliše ako ikada dođe u iskušenje da zloupotrebi moć. Međutim, nadzirači su pored super vrlina (žele da se bore za pravdu) obdareni i super manama – animalnim i seksualnim nagonima, ljubomorom, nepoverenjem, samoljubljem i raznim drugim porocima.

Uticaj „pogrešnih“ motivacija na ponašanje super heroja u ovom stripu vidi se u završnici serijala u kome Adrian Vajdt simulira napad vanzemaljaca na zemlju i pobije nekoliko miliona ljudi nakon čega čovečanstvo shvati da je neophodno da se ujedini da bi izbeglo 3. svetski rat.

U moralnoj filozofiji i analizi javne politike ovaj problem je poznat kao „problem trolejbusa“.

Da li je dozvoljeno žrtvovati živote nekoliko miliona ljudi za dobrobit milijardi? Ova dilema odražava sukob između dva moralna stanovišta – utilitarističkog i deontološkog. Po prvom (utemeljivač DŽ. Bentam) najvažnija je prosečna korist radnji, te je ljudska intervencija ne samo dozvoljena, već i moralno obavezna ako se njom povećava prosečna korisnost društva.

Deontološko stanovište (utemeljivač I. Kant) zabranjuje ovakvu intervenciju pozivajući se na princip da ljude ne smemo da tretiramo kao sredstva za bilo čije dobro. Primer iz Nadzirača proširuje ovu dilemu i ukazuje na njene političke aspekte.

Vajdtov cilj nije bio samo da spasi Zemlju od 3. svetskog rata, već da u novonastajućoj utopiji sebi obezbedi centralno mesto. Podsetimo se, Vajdt je oduševljen osvajanjima Aleksandra Makedonskog, što nikada ne bi moglo da motiviše ponašanje klasičnih super heroja. NJegovo opravdanje nepostojećeg napada vanzemaljaca na Zemlju je možda bilo utilitarističko, ali je konačni cilj bio novi svetski poredak kojim će on upravljati.

Moralne motivacije nisu jedini problem ovih super heroja. Autori stripa na direktan način otvaraju pitanje veze nadzirača i političara, istražujući situaciju u kojima super heroji simuliraju kontrolu nad izvršnom vlašću dok u realnosti rade za vladu. Radnja Nadzirača počinje u alternativnoj istoriji Amerike 1985. godine u kojoj je na vlasti i dalje Ričard Nikson u svom šestom predsedničkom mandatu.

Moore i Gibbons direktno sugerišu da je Komedijaš uklonio Woodwarda i Bernsteina (novinari koji su 1972. god. otkrili aferu Watergate), što je Niksonu omogućilo ne samo da do kraja izgura ceo drugi mandat, već da ukine 22. ustavni amandman po kome predsednik može da se bira samo dva puta. Američka vojska angažuje Komedijaša i Dr Menhetna (koji su na vladinom platnom spisku) u Vijetnamskom ratu. (Ni ovaj rat nije izabran slučajno, jer odražava američke kapitalističke ciljeve.) Surovost i amoralnost s kojom Dr Menhetn i Komedijaš primoravaju Vijetnamce na kapitulaciju ravna je destruktivnoj moći atomske bombe.

Nadzirači nastavljaju da pomažu vladinim snagama reda kada s ulica rasteruju demonstrante koji zahtevaju da se maskirani heroji penzionišu, a održavanje reda u gradu vrati regularnim policijskim snagama.

Kada super heroji nasilno razbiju demonstracije, Komedijaš objašnjava kako je običnim ljudima potrebna zaštita od njih samih. Ovo je jasna poruka da super heroji ne mogu da rade u interesu demokratije i običnog (malog) čoveka, iako je to bila osnovno opravdanje njihovog postojanja od pojave Supermena i Betmena.

Autori Nadzirača sugerišu da super heroji ne samo da ne uspevaju da reše osnovne probleme s kojima se suočava savremen sistem (kako da obični građani kontrolišu svoje predstavnike), već i to da bi sistem u kome maskirani ljudi neograničene moći dele pravdu zaobilazeći institucije bio još gori i još nepravedniji.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka